уторак, 11. јул 2017.

Pijenje čiste (prečišćene) vode (treći deo); Drinking of pure (purified) water part III


Ujedno je i završni (za sada, bar dok ne okrenem jedan "krug" svih tema).

Prvo da rasčistim sa (uf, baš nisam sistematičan, to je trebalo da ide pod “tehnologije”) jednom distinkcijom (malom razlikom) između reverzne osmoze (RO) i nano filtracije (NF):
Iako slične, ove tehnologije nisu baš identične. NF se koristi od 90-tih (“izmišljene” nešto ranije, 80-tih ako se dobro sećam, za sada tekstovi idu “iz glave” pa možda bude (raznih) nepreciznosti), dakle postupak je skoro identičan tehnologije (samo su drugačije membrane), tako da: (veoma uprošćeno) NF više omekšava vodu (za to se i koristi), odstranjuje pesticide i “svašta nešto” ALI ne i jednovalentne jone (ne može da vrši desalinizaciju morske vode (npr.)) tako da je voda mekša ali nije potpuno demineralizovana. Po “kvalitetu” prečišćavanja (nivou veličina čestica koje uklanja) NF je između Ultra Filtracije (UF) i Reversne Osmoze (RO).
Kućni sistemi su obično (baš) NF i UOPŠTE se za tretman pijaće vode koristi NF (a ne RO) ALI to je posebna tema (prilično je jasno da je NF jedna od boljih vrsta vode za piće), Btw. “pripremljene vode” se takođe uglavnom tretiranju NF postupkom (može i RO doduše, zvanično je RO a šta je stvarno, to ni “CIA ne zna”). U ovom serijalu – (visoko) “prečišćene vode”, računam na pravu RO (tako se i reklamiraju kućni sistemi (uglavnom), pa verovatno i jesu (ili baš nisu?), o tome u posebnim temama (i kad malo prekopam literaturu (inter(net)). Btw i NF kao i RO traži (dobar) predtretman pa su kućne instalaije (meni) uvek (pomalo) sumnjive.
Još “pola“ teksta* o (visoko) prečišćenoj vodi (i beogradska je takva, ali ovde se misli na onu sa niskim sadržajem minerala, dakle prečišćena česmuša) i njenom korišćenju za piće.
* radni naslov je bio “2.5” međutim izrastao je (tekst) u ceo, čak i duži od prethodna dva (pojedinačno).
Kao što sam već rekao, možda i najjači argument protiv(u) ovakve vode je to da se pijaćom vodom unose korisni minerali i da je takva (potencijalno) bogat izvor minerala potrebnih za normalno odvijanje procesa u organizmu (za život, kraće rečeno).
O ovome ima i u ozbiljnim studijama i preporukama, no ako se „stavi na papir“ od takve tvrdnje neće mnogo ostati. Najbolje se to može videti na primeru:
Ako (npr.) u toku dana popijete 3 (TRI) litara neke vode bogate mineralima (ovde razmatram Ca i Mg, znači malo tvrđe), recimo (neka bude) Evian (jedna od najpoznatijih na svim kontinentima (i jedne od najreklamiranijih).
Evian je prilično ukusna voda (retko je pijem, doduše, imate tri puta da pogodite i zašto) i spada u umereno tvrde (po meni) ili (po nekim klasifikacijama) veoma tvrde vode. Ima 17,2 nemačka stepena tvrdoće (ekvivalentnih 307 mg CaCO3 tvrdoće) i bogata je (nego šta) jonima (rastvornim) kalcijuma i magnezijuma. Po etiketi (neki „prosečan sastav“) ima 80 mg Ca i 26 mg Mg (Btw, jako je blizu sredine  „idealnog odnosa“ ova dva, koji se uzima od 2:1 do 4:1). Kao takva je pogodna da se uzme za računice ovog tipa.
Dakle, pijenjem 3 lit. Eviana (za trenutak zaboravimo da ćete time brzo doći do prosjačkog štapa, makar ako ste „pošten građanin“ na Balkanu (dakle, ni političar, ni bankar, ni privrednik, ni advokat, pa ni doktor u provinciji (što može biti jako blizu prethodno navedenih „kasta“)) Vi ćete uneti otprilike 20% od RDA (preporučenih dnevnih vrednosti) za ova dva minerala (za Ca baš toliko za Mg čak i nešto preko).
Nije baš ni malo ali ostaje da makar 80% morate uneti hranom.
Nije kraj priče. Ne iskoristi se sav Ca i Mg, makar i iz jedne („magične“) vode kao što je pomenuta, po sećanju na neke pročitane studije, iskoristi se tek od 40 do 60%. Osim toga, većina voda ima nešto niži iskorišćenja (od navedenog), retko se pije više od 2,5 lit. vode na dan i uz umereno tvrdu vodu, npr. beogradsku (koja je nekih 20-tak% „siromašnija“ na Ca i Mg od čuvene rođake), uz malo zaokruženja, došli smo do TEK 10-tak% dnevno potrebnih minerala ... što će reći ne računajte ozbiljno na vodu kao izvor minerala (makar ne na one koje nisu visoko mineralizovane, kod kojih se možda može stići i blizu 50% i to pre na Mg nego Ca).
Voda može biti (pre svega) dobra dopuna za minerale, pogotovu što ima ceo „spektar“ istih, nekih i koji se ne unose dovoljno hranom.
Posebna je priča fluor, o njemu bar jedan tekst (ili serijal).
Dakle, ni ovo ne stoji, ali je činjenica da umereno mineralizovana voda makar lakše može da se pije u većim količinama, pa iako po ml manje doprinosi hidrataciji, u ukupnom zbiru može biti i u prednosti (a da ne proizvede kamen(ac) u bubregu).
Eto, opet sam izbio (samom sebi) još jedan argument. Ostaje naravno da nije sve u količini (minerala) nego i uticaju minerala iz vode koji je (izgleda) bar po nekim studijama od većeg značaja nego što prethodna računica kaže. Zato ovo ostaje kao issue ((sporno) pitanje).
U međuvremenu se setih (valjda neću još „stopedeset“ stvari) i još jednog (dva ali se svode na jedan) arugmenta PROTIV destilovane (i/ili RO) vode:
Čista voda je korozivnija i više izlužuje rastvorne supstance (sve što se u njoj rastvara koliko god malo) iz ambalaže u kojoj je (uključujući, tj. pretežno metale, gde su i oni toksični).
Što se korozivnosti tiče, to je tako, nema šta tu da se kaže.
Ako u obzir uzmemo  koroziju metala, onda je tu jasno, i meke vode su agresivnije a destilovana još (mnogo) više. No, vi nećete takvu (destilovanu, visokoprečišćenu) vodu terati kroz (vodovodne) cevi, pa NIJE od značaja. Ukoliko vodu čuvate u „nerđajućem“ čeliku, makar i ASTM/AISI 304 (EN 1.4301; Cr18Ni10, č 5480) ili varijantama (L, po starom JUS-u 457x), dakle najjefinijem, nema problema, korozivnost neće doći do izražaja.
Što se (već) plastičnih materijala tiče (staklo ćemo zanemariti, iako i tu dolazi do korozije („izluženja“) koja je definisana hidrolitičkom otpornošću stakla i može se zanemariti ... pa skoro) tu su u prednosti:
HD PE, PP i ... pa i LD PE*. Posebna priča je kopoliester (npr. Eastman-ov Tritan™) ali o tome (svakako) poseban tekst u serijalu o ambalaži.
*Doduše ovo i nije baš materijal za flašu (posudu, kontejner) za vodu, za čašu (tek) posebno nije … pa to neću ni razmatrati ni kasnije.
No, o „dobrim i lošim plastikama“ (i preterivanjima sa tim u vezi) više drugi put.
(„mila majko“ za to neće biti dovoljna ni jedan tekst, serijal (trilogija ili tetralogija) minimum).
Tu čistija vode neće ništa posebno uraditi (ove plastike, da ne idemo do teflona (ne nije slučaj teflona sa tiganja, to je nešto drugo) su „otporne“ na korozivno dejstvo vode, čak i najčistije).
Dobro i „ozloglašeni“ PET ... nije tako opasan kako se predstavlja ali zaista nije za neograničenu (dugotrajnu) upotrebu kao kontejner za vodu (poslužiće jedared (ili par puta, u par nedelja) posle „flaširanja“ no ovde ni to nije bitno, uzmimo NOVU (nekorišćenu) PET amabalažu)  i nije BAUK.
Neće destilovana voda posebno više izlužiti (bilo čega) od izvorske i/ili česmuše (tj. neće posebno biti štetnija od ionako ne tako štetne (kao što se često tvrdi) druge vode) iz neke od “loših” plastika.**
Jednostavno “kinetika” (iz)luženja (au, što ne volim ovaj izraz, ali ajde) je takva da su razlike veoma male. Ako je materijal takav da voda iz njega rastvara štetne (organske ili neorganske) supstance, vrlo je mala razlika da li je voda meka (prečišćena) ili bogata mineralima. Najveća razlika je kod neotpornih materijala (običan čelik, npr.) ali se takvi i onako ne koriste za čuvanje vode, pa je bezpredmetno komentarisati.***
**(ako je PET kontroverzno pitanje, PVC je već “bad guy” a tu su i stireni i još neki tipovi plastika)
*** Da, da, čelične cevi se koriste u vodosnabdevanju, gde tvrđe vode naprave sloj (kamenca) koji štiti iste od korozije, dok kod izuzetno mekih voda (“agresivnih” da budem precizniji, destilovana je baš takva) problem korozije je jače izražen.
Btw. PVC je ovde mnogo gora stvar od PET-a. PVC je samo najjefinija plastika (jedna od), kojoj se loše osobine popravljaju (raznim) aditivima. E tu, čak i realno, postoji opasnost od „izluživanja“ teških metala (čak i olova, gde se sve neće naći, ako nije već u benzinu). PVC su nam poturili i sad mnogi u kući imaju cevi koje možda jesu a možda i nisu dobre za vodu. Jednostavno sa PVC-om se lako radi pa su pre deceniju ili dve buljuci „majstora“ (amatera) sa raznoraznim „peglama“ obnavljali kupatila i kujne širom Balkana ... e sad, bilo je tu i PVC cevi sa „atestom“ (jeste, sve je o.k. ali dobro, bar je koliko-toliko prihvatljivo) a bilo je i onih koje nisu bile (baš) za vodu, tako da bih se više brinuo zbog toga nego PET-a, ali na sreću (ili žalost), to više „nije problem“ (auu, ispadoh i sarkastičan) jer su se ljudi kod kojih je tako nešto ugrađivano, već „napili“ svega što se u vodi moglo rastvoriti (godine su u pitanju, proteko je tu i „Dunav i Sava“) te ako već imate (više od par godina) takvu instalaciju, sad je (poprilično) glupo da je menjate, sad je bolja nego bilo koji atest.
Dakle, sve i da su navodi o izluženju nekih organskih (biće i o tome) supstanci ili teških metala tačni (da pre 20 god. nisu ih mogli ni detektovati, koliko ih mnogo ima, to onako uzgred) destilovana voda u odnosu na česmovaču (koja može a ne mora biti izvorska, dakle ili izvorsku), čak i onu tvrdu, nema posebno veći „učinak“ (u ovom slučaju lošiji).
Ionako ste ovde u prednosti:
ne kupujete sa vodom PET (ili bilo koju drugu) amabalažu,
ne propuštate (ovakvu) vodu kroz kilometre cevi (raznih, od čeličnih, preko azbestno-cementnih (ne nisu kancerogene kao što se obično smatra), plastičnih (raznih) i slično)
koristiće te staklene balone (ili makar PP) pa čak ne morate misliti mnogo ni o tome da li je  „dobar PET (posle čuvene EU direktive)!“ ili „zao (stariji)“ PET ono iz čega vodu pijete.
I šta sad(a)?
Ostaje mi da se pozovem na pravo da ostanem (makar malo) skeptičan (do skoro sam bio i priličan protivnik, moram da priznam), makar jer je nedovoljno ispitano … (da li je nedovoljno?*)
*U mnogim zemljama (npr. Bugarska ali i širom Evrope kao „voda za bebe“) se prodaje kao „stona“ voda ili za pripremanje dečije hrane, RO voda koja ima ispod 100 ppm ili ispod 50 ppm (mg/l) rastvorinih materija. Dakle, ne bi ni bila na tržištu da je (posebno) opasna. Ipak, kao stona voda je jeftinija od brendiranih izvorskih (arterskih) voda. I NARAVNO ovo je ipak koliko-toliko mineralizovana voda za razliku od destilovane ili prave RO vode. Dakle, voda tretirana NF (vidi gore) je DOBRO i DOVOLJNO ispitana (tu se uklanja oko 90% minerala iz vode, grubo i napamet rečeno). Sigurna je za svakodnevnu upotrebu (praktično), još ostaje da li je najbolja ili ne (biće još o tome iako već treći tekst guslam baš tu temu, i da li voda (skoro) potpuno bez minerala može isto (NF voda praktično ukazuje na to, opet ostaje da li je (još) bolja ili će (najverovatnije) NF voda da se pokaže (ružan izraz ali ne mogu još i da lektorišem „tone“ tekstova u realnom vremenu) kao optimalna (videćemo već).
Na osnovu svega navedenog (bar u ovim tekstovima), objektivno bih (i hoću) morao da dam makar:
„uzdržanu preporuku“.
To bih definisao kao dopuna česmuši i/ili ostalim izvorima pijaće vode koju koristite*.
* mešano sa njima ili posebno. Ovde još dve napomen(ic)e (i završavam dok se ne setim još desetak):
1) Budite oprezni (dok se ne naviknete), jer u početku veće količine destilovane (RO) vode mogu dovesti do dijareje (doduše to nije „specijalitet“ samo ove vrste vode, slično je i sa nekim jako mekim izvorskim vodama).
2) Budite i oprezni u vezi sa BAKTERIOLOŠKOM  ispravnošću NF (RO/destilovane) vode! Kako sad pa to? Zar nisu sve one superiorne baš po tom kriterijumu? Jesu naravno, ali ovde mislim na sekundarnu kontaminaciju (bez rezidualnog hlora ili bilo čega sličnog, najbolje je potrošiti u manje od 24 h (još bolje u toku dana, manje od 12 h) ... u običnoj ambalaži (npr. staklene boce) ... neki specijalni kontejneri mogu je držati i duže ali kad počne da se troši treba da se potroši što pre.
Svakako je odlična (sve meke doduše) voda za pripremanje kafe ili čaja, te razblaživanje prepeka (rakije).

Završna reč: RO (destilovana) voda je svakako jako čist oblik vode čak i u odnosu na NF vodu ili izuzetno čiste prirodne (izvorske, iz raznih izdani) vode. Doduše, ono što im NAJVIŠE ne ide na ruku to je da su NF vode verovatno “RO+  vode” (ono što je manje prečišćeno, to je u korist ovih, nekako je optimalno rešenje što se tiče nivoa prečišćavanja), slično i za destilovanu.

Teško je ukratko (pa će biti u sledećim tekstovima, naravno) uporediti ih sa niskomineralizovanim vodama. Ove druge imaju jednu (doduše ne baš posebnu koliko zvuči) veliku prednost – prirodne su (ovo se doduše može kritikovati) a nemaju baš mnogo prednosti u odnosu na njih što su čistije (i ovo je podležno kritici) a svakako im je mana potpun nedostatak minerala (za sada i pored svega zvuči razumno). Naravno, dve velike prednosti su: niža cena čak i destilovane vode, te manje ispiranje (kraće svakako) ambalaže (makar bila i o.k. (kvalitetan PET ili kopolisester) ili sasvim dobra (HD PE, PP, staklo, teflon, i sl.).

2 коментара: