среда, 19. јул 2017.

Koncept (pijenja) flaširane vode

Realno i racionalno, flaširane vode su od koristi pre svega u VANREDNIM situacijama. U prvim danima je i jedini način da se pijaća voda dopremi do svakog ugroženog stanovnika. O.K. može se već prvi-drugi dan instalirati postrojenje za prečišćavanje vode (RO, NF, destilator) ali je to više za centre za zbrinjavanje i gde koliko-toliko čiste vode ima (pogodne da se prečiste manjim ili maksimalno kontejnerskim sistemima za prečišćavanje), ali to nije isto. Čak je verovatno i bolje koristiti flaširanu vodu kao pijaću a prerađenu tek kao „tehničku“ dok se koliko-toliko situacija ne stabilizuje.
(Naravno, voda se može dopremiti i cisternama (ili brodovima) ali je pitanje u kom su stanju putevi, flaširana voda može da se dopremi i iz vazduha, helikopterima ili dronovima)
Hmmm .... jesmo li (dakle) u konstantnoj vanrednoj situaciji?!
Pa ... možda i jesmo, ali to nije tema.
FLAŠIRANA VODA  MOŽE (ALI NE MORA) BITI (TEK) DOPUNSKI IZVOR (način korišćenja) PIJAĆE VODE.
Kao voda koja se isključivo (ili makar pretežno) koristi je više neka vrsta „masivnog ludila“ (histerije) i pomodarstva koje naglo počinje da se razvija u poslednjim (naročito dve) decenijama prošlog veka i sve više uzima maha (kao globalni (i enormno veliki) biznis).
Flaširanje vode, naravno, nije od „juče“, flaširala (balonirala, amforisala) se i u antičko doba (možda i pre, malo izguglajte, pričam ovo napamet) pa je u srednjem veku (... malo „srednjijem“, tj. bliže današnjici, možda tek XVI ili XVII) korišćeno (kao ekskluziva aristokratije), uglavnom (kao i u antičko doba) u smislu „banjskih“ i drugih „lekovitih“ voda, tek ponekad kao „posebna izvorska“ (doduše tad su svi pili sa izvora i makar iz tikvice ako već ne staklene čaše, a aristorkatija verovatno iz srebrnih (taman da ubiju većinu klica koje su u to doba bila neminovnost pri flaširanju, a taman je srebro o.k. („niskotoksično“) da se baš ne otruju (ne ispolje toksični efekti)). Tamo negde u početkom XVIII veka počinje da se koristi „gazirana voda“ (CO2) no to je više bilo ekskluziva nego posebno masivno (vek-dva kasnije, između dva svetska rata naročito (možda i nešto ranije ali ne u toj meri), masovno se koristi na Balkanu, prvenstveno za pripremanje špricera)).
Industrija preuzima stvar u svoje ruke (iako su počeci mnogo raniji*) tek posle II svetskog rata, a stvari „izmiču kontroli“ (postaju nezaustavljive uz ekponencijalni rast prodaje) razvojem plastične ambalaže (prvenstveno PET (poliester) ambalaže), koja se koristi od sredine 70-tih godina prošlog veka (jeste, ako je patent iz 1973. nije moglo pre toga**, provereno na http://petresin.org/).

*još u XVIII veku se flašira u staklene boce, i isporučuje (ograničenom) tržištu; neki čuveni brendovi tek početkom XX.
**kao što se može naći u nekim izvorima (da je bilo još krajem 60-tih)

Legenda kaže da su još početkom 60-tih proizvođači plastike imali problem sa mogućnostima koje nisu mogli da iskoriste (višak kapaciteta) i da je neko od njih predložio „pa punićemo vodu!“ ... ovo je sigurno pomislilo mnogo njih (tipično (društveno) neodgovorno preduzetničko razmišljanje, makar po pitanju nepotrebnog utroška energije (uz to i "prljave" fosilne)) ALI se sve ovo odigralo nešto kasnije (verovatno kod PET ambalaže krajem 70-tih kada su iscrpljene mogućnosti pakovanja sokova („šećernih vodica“) ). Šezdesetih jeste prehrambena idustrija prigrlila HD PE ali to nije baš bilo pogodno (iako zdravstveno veoma dobro ... mislim – podnošljivije od podnošljivog (manje-više) PET-a) za flaširanje vode jer je ta plastika neprozirna.
BTW čuveni (i spominjani) Evian se krajem 60-tih pakovao u PVC ambalažu*
(OMG!).
*Ovo bi bilo previše za moj želudac a tek za novčanik i da ne pričam! Ovo svakako nije bilo toliko zdravo koliko se jet-set tome radovao i sirotinju rugao; ironično, sirotinja je bolje prošla bez ovako flaširane (inače) kvalitetne vode.

Koncept je bio ... šta ja znam, uz brendiranje dostićićemo cenu kola pića (prevazišli su je a u današnje vreme to postaje apsurdno, cene su često veće od (naduvanih) cena vrhunskih (i pride arhivskih) vina!?!). Naravno, manje brendirani proizvodi imaju i umerene cene, politika u mnogim zemljama (naročito onih koje nemaju vodu u izobilju) je da flaširana voda ne sme biti preskupa (relativna stvar) ALI je činjenica da ona mora biti skupa voda.
Doduše, neke jeftinije (i ne mnogo lošije od skupljih) flaširane vode su na nivou od 30-tak din. za 1,5 lit. pa ako se u porodici potroše 4 takve boce, mesečno se stiže tek do 50-tak € što sebi mogu priuštiti i manje imućne porodice (no, jeste veliki teret za manje od dve prosečne plate (ovde, cca. 400€ jedna)).
Kupovinom većih "flaša" (balona od 5 do 10 litara) troškovi se daljem mogu smanjiti (naravno).
Cena jeste deo „koncepta“ pa je spomenuta (i biće još) ali bih analizu cene ostavio (možda i zauvek) za drugi put.
Uticaj na globalno zagađenje (proces proizvodnje, transport) je ENORMAN tako da su mi smešni svi „environmental-isti“ koji javno (i stalno) piju flaširanu vodu (e baš ste neki). No to je duga i druga priča ali je unutar koncepta bitno je spomenuti (i ovo).
Kompanije za to nije mnogo briga (manje manje (jer su manje pod udarom a i ne razvoze širom kontinenata ili interkontinentalno; a veće više (jer su pod udarom kritike)) iako će Vam njihovi PR-ovi (i naročito PR-ovke) trubiti nesuvisle priče o tome (koje nemaju nimalo veze sa tim, npr. da je ambalaža pogodna za reciklažu (ma nije valjda?!) i slično**).
**Takođe su izdvajanja (unutar socijalne odgovornosti) za donacije (medicinska oprema, rekreativni centri i slično; ironične su (na sreću retke makar gde je takav biznis manji i gde ljudima (čitaj Zapadni Balkan) „puca prsluk“ za globalno zagrevanje) baš donacije protiv emisije CO2 (pa nemojte ni da prodajete takvu vodu, najviše bi doprineli tome)).
Prethodno je zaista najveći problem da svarim koncept (iako nisam ekstremista u pogledu „zaštitnika“ životne sredine (i to je postao biznis, do mere da je prosto sarkastično (viši nivo ironije od „pakera vode“; ili lobiranje). No, nije ni tu kraj.
Šta je sa ambalažom (i zdravljem).
Iako se i dan-danas (mada ih je farmaceutski lobi u tome ograničio) sugeriše da su flaširane vode (skoro ili baš jesu) pomoćna medicinska sredstva (leče bolesti), ili makar da su (mnogo) zdravije od vodovodske (što ne mora da bude tačno i u mnogim slučajevima nije; obično je zamena teza, eto ta i ta voda iz vodovoda (ili 15% vodovodske) nije po propisu (obično se ne ide na ovakav eufemizam, nego se kaže da je štetna za zdravlje), ostaje kako pitanje sastava tih voda tako i ambalaže.
O ambalaži (ali zaista) poseban tekst (serijal? – nadam se ne).
Kontroverze oko PET-a još uvek postoje iako je većina tvrdnji protivnika preterana. Jeste najpraktičnija ambalaža, čak i nije više najjeftinija (tj. može se zameniti i sličnom cenom) i zdravstveno prihvatljiva (naročito posle „manjih intervencija“ oko standarda za istu) ali je pitanje da li više može da se meri „čak“ sa česmušom (koja se baš zbog „ambalaže“ (instalacija) često okrivljuje da je nezdrava, pa ispadne da se „kuka smeje krivom drvetu“).
Šta je najbitnije?
Propisi za flaširanu vodu (osim visoko mineralnih (i tradicionalnih)) su isti kao i za česmušu. Dakle, nema baš mnogo razloga da ona bude kvalitetnija. Osim toga dugo vremena provede u kontejneru što ne mora da bude mnogo loše ali svakako da dobro nije.
Dakle, voda može biti boljeg (drugačijeg svakako) sastava, ali nije posebno zdravija ili kvalitetnija (samim tim što je flaširana). Činjenica je da se za flaširanje brižljivije (jer i za vodovodsku vodu se bira, ali ima uslov da nije preterano daleko, doduše kako gde i kako za koji grad (za one veće može biti i iz (sa) udaljenih lokacija)) biraju izvori (izdani) kao i sastav pa ima malo tu istine da su one (makar) specifičnog sastava i (možda) na nivou kvalitetnijih česmuša a bez hlora, fluora (gde se voda fluoriše, mada ima i flaširanih sa fluorom gde je to obavezno) i drugih hemijskih supstanci. Doduše dozvoljene količine (a obavezne) hlora baš razlog da se koriste samo flaširane vode, ali svakako kod laika se stvara crv sumnje (posle 0,5 ppm koliki je maksimum u EU, svaka priča je samo „teorija teorije“). Ima i onoga a što se (negde ali retko) dodaju NaOH (u malim količinama) ili fosforna kiselina (u još manjim, a baš protiv izluženja metala iz cevi) ... i da li se dodatkom novih hemikalija stvari pogoršavaju? Tako na „gomili“ DA, ali gde se to koristi to se i prati, a pre toga testira do besvesti (i mere efekti), pa zapravo – NE.
ZAŠTO UOPŠTE KORISTITI FLAŠIRANU VODU?
(zašto uopšte flaširati? to je već više zasnovano iako skeptici obično ironično kažu: "ako ovo prođe (a prošlo je) sledeće je "flaširanje" vazduha; iskreno i nije baš smešno, možda nam i to sleduje, već u drugoj polovini ovog veka, nadam se, naravno, da neće)
Iz svega do sada rečenog zaključak bi bio da sam veliki protivnik flaširane vode. E pa, nisam (?!).
Samo sam za pravilno (racionalno) korišćenje iste (prema „protokolu“, tj. u skladu sa situacijom).
Dobro ... takvo korišćenje baš nije za (veliki) biznis, ali moje je lično mišljenje pa ću ga i izneti.
1) Voda iz vodovoda je loša. Nije toliko često koliko se piše u medijima ALI zaista ima i takvih. Ovde i nemate mnogo izbora (dodatno prečišćavanje u kućnim uslovima nije baš prava alternativa ... može da se proba doduše ali ostaje da je jednostavnije i sigurnije koristiti FV (flaš. Vodu)).
2) Idete na put ... ne znate situaciju u novom gradu ... ili čisto jer je kontejner bio hermetički zatvoren (možete naravno poneti i flašicu sa vodom iz vašeg vodovoda (ako je o.k.) ali ste ograničeni na upotrebu u prvih 24h, strogo gledano, može i neki sat preko (i drugi dan boravka), što nije rešenje za višednevna putovanja). Prilikom saobraćaja je naravno ova voda jedina dostupna (može se natočiti i iz nekog vodovada, doduše) a u vozilima je plastična ambalaža jedina koja se realno može (sigurno) koristiti.
3) Već spomenute vanredne situacije (naravno, ovo je i najveća korist ovih voda).
4) Da malo promenite vodu koju pijete. Zvuči smešno ali jeste tako. Naravno, možete otići i do susednog grada i sipati u neku posudu vodu iz njihovog vodovoda (ili česme, izvora, koji su potvrđeno zdravstveno ispravni) ili do nekog izvora u „netaknutoj prirodi“ ali je to obično skuplja varijanta (i svakako manje praktična). Naročito je zgodno koristiti vode bogate mineralima (povremeno) ili one meke (često, ove naročito ako vam je voda u mestu u kom živite veoma tvrda).
Već sam naveo da se relativno malo minerala unosi vodom ali (da ne navodim i naučne radove o tome) to može biti i do 30% a sa nekim flaširanim vodama i više (pre svega Ca i Mg, kao i neki retki minerali). Meke vode mogu biti "spas" gde je voda blizu preporučenog maksimuma (500 mg CaCO3, 28,1dH° tj. 5 mmol/dm3).
Neke vode mogu biti jako specifičnog sadržaja (i time (makar) interesantne, makar za povremenu konzumaciju). Uostalom najbolje je (iako je veoma uopšteno) koristiti vode sa nekoliko (različitih) područja i kombinovati ih. Zaista dobar savet a bez flaširane vode teško je to sprovesti.
5) Ne sviđa vam se ukus vaše česmuše (nije tako redak slučaj). I naravno još vam se manje sviđa ukus NF (Ro, destilovane vode).
6) Radoznali ste (profesionalno ili ne) i volite da probate razne stvari (pa i npr. vode). Volite razlike u ukusima, volite da eksperimentišete. Tu ću se svakako naći, ali sam tu tek 7 ili 8 od 10 ima i (mnogo) “gorih” od mene.
7) Naručićete flašu ili flašicu izvorske ili mineralne vode umesto bezalkoholnog pića (gaziranog ili ne), piva ili vina. Pre 20 god. da sam Vam pričao da čaša vode može biti bolja od svega nabrojanog (posle jako dobrog (i obilnog) obroka), ne bi ste mi verovali (sad je već celu deceniju i jače potpuni Hajp (ne samo u Kaliforniji)).
Jednostavno, zašto bi organizam opterećivali alkolohom? Naročito ako ga ne pijete svaki dan (ne samo da će više prijati već i osećaj može biti bolji, zavisno od hrane).
Dakle, ne samo da je o.k. već je i u modi, cena više nije bitna (dati isto koliko za prosečno pivo, npr.) kao ni ambalaža (čak je uobičajeno, bar u Evropi, da je staklena).
...
To je ono najčešće, ostalo je (uglavnom) padanje na reklamu.
Npr. želite više zdravlja za Vas i vašu porodicu ... i dopuna je o.k. (vidi pod 4), isključivost ne mora da tome doprinese, često može biti i kontraproduktivna.
Lako podležete sugestiji (uživate u mađioničarskim trikovima i ne želite da znate kako se izvode) ... bar je lako shvatiti zašto to radite.
Volite brendirane proizvode ... da ali to je (obično/često) (samo) bacanje para.
FV (skup brend) Vam je statusni simbol ... ovo je jadno ALI jeste svetski trend, što skuplja voda (jači brend) ili preciznije što je popularnija ona je i veći statusni simbol ... ovim (naravno) više NAPAJATE VAŠ EGO  nego organizam.
Ovde kratka napomena (možda bude i više o tome): neke od FV su (bukvalno) česmuše ... neke od FV (čak  jaki brendovi) su praktično isto što i (tamošnji) vodovodi, samo bez hlora (i dužeg prolaska kroz cevi), neke FV nisu posebnog kvaliteta, pa čak ih ima i sumnjivog sastava (graničnog), neke imaju povremenu bakteriološku neispravnost, itd. i sl. Neznanje je (ponekad) blaženstvo!
Uzgred, pod flaširanje vode mogu da se podvedu i ostali koncepti (o kojima ću znatno kraće) jer se sad flašira „sve živo“. Pripremljene vode su takođe FV ali ću ih posebno (i kao koncept) razmotriti.
Na kraju: šta se sve (danas) flašira (prosto neverovatno!!):
1. Izvorska voda, Spring Water (trebala bi biti, (hidro)geolozi bi to mogli bolje od mene, voda koja izbija na površinu i slobodno teče njom, naravno ograđena (kaptirana) po propisima, i kad se voda ne flašira a za FV naročito). Najčešći tip vode. Obično su to karbonatne vode, često bogate u mineralima, mada mogu biti i meke vode. Imaju dobar kvalitet i obično se smatraju veoma kvalitetnim vodama. Doduše mogu biti i veoma mlade, ali se više cene one kojima treba više vremena da od kiše ili otapanja snega postanu izvorska voda (više detalja u posebnom tekstu, zajedno sa ostalima ili o ovoj plus ceo).
2. Bunarska voda, Well water ... bunari ili izdani iz kojih se voda ispumpava. Mogu biti kvalitetne vode ali nemaju takvu percepciju u široj javnosti (delimično i opravdano jer nisu sve vrhunskog kvaliteta, a i prva asocijacija su bunari na selima, što može da probudi i pozitivne utiske ali više negativnih). Gde je dozvoljeno ovo se prećutkuje (iz komercijalnih razloga). Duboke bušotine su drugo, pa se obično naglašava. Obično su mnogo starije od prethodnih (u smislu koliko su „zarobljene“ u zemlji).
3. Arterske (arteške) vode. Jedne od (potencijalno) najkvalitetnijih voda (iako nije pravilo, uglavnom se biraju takve). To su posebne vrste izdani gde voda izbija pod pritiskom (po principu spojenih sudova do najveće visine izdani). Obično su duboke vode i veoma stare vode (mogu biti). U suštini ne moraju biti bitno drugačije od voda iz bušotine jer su slične po osobinama. Dakle, to su (često) veoma stare vode (dugo nisu bile u cirkulaciji) često su u pitanju hiljade godina (pa se to naglašava, „pre industrijalizacije“, „pre civilizacije“ i slično). Ponekad su to (čak) i milioni godina!! (no takve vode su retko komercijalne, baš zbog toga). U principu to ima smisla ALI i mlade (površinske vode, sa „plitkom“ cirkulacijom) mogu biti uopredive pa čak i bolje. Naravno, zavisi šta se pod tim podrazumeva (pod bolje). Ove (i prethodne, bunarske) vode su često tvrde ali neke od njih mogu biti i meke (mada mnogo ređe).
4. Voda iz glečera, Glacier Water. Ove su vode obično meke i (mogu biti) (veoma) stare. Uzevši da su ili sa velikih visina ili iz zabačenih područja (obično oba), računaju se kao veoma čiste („neuporedivo“) i posebne. Često se reklamiraju kao vode koje su tečne bile pre više desetina hiljada godina (baš zato ne moraju biti toliko zdrave, a i velika nadmorska visina im ne ide na ruku). Najčešće su „destilisane“ (jako meke) što je i logično (topljenjem leda dobija se voda blizu destilisane sa tek nešto više minerala).
Posebna vrsta (ovih voda, ujedno i najskuplje) su vode iz ledenih santi, ako se dobro sećam neka japanska voda je ovog tipa (a najskuplja je i računa se kao poseban statusni simbol). Možda sad ima i skupljih (treba se samo setiti), tipa voda iz podvodnih jezera Antartika (nadam se da još nisu i neće biti (tek tako) komercijalizovane).
5. Ovo nisam znao do skora (ali sam se pitao da li je nekom palo na pamet, e pa jeste, preduzimljivi kapitalisti će se setiti i „luđeg od najluđeg“), da se flašira (čak) i kišnica!?! Čemu ovo, ne bih znao ali obično je iz „divlje prirode“, veoma skupo, veoma meko (kondenzat) i veoma mlado (kratko u cirkulaciji) ... ne vidim posebnost (osim što je iz „netaknutih predela“) u odnosu na destilisanu vodu (ili kondenzovanu, tipa rose, ako ste na selu).
...
LUĐE OD LUĐEG OD NAJLUĐEG (najotkačenija vrsta FV):
Teška voda (D2O). Veoma skupa mada možda ne i najskuplja (mada verovatno jeste) jer litar je oko 1000$(€).
Zar ovo nije toksična, „smrt“ voda. Da, naravno, ako se konzumira u velikoj količini. Neki naučnici (ili „naučnici“) pak tvrde („u selu se priča ali nije naučno dokazano“) da male količine produžavaju život (Omg) što zvuči totalno nebulozno (ima i suprotnih tvrdnji da akumulacija ove vode dovodi do bržeg starenja, kancerogenih oboljenja, nemogućnosti pravilnog metabolizma i do skraćenja životnog veka), ali nije nemoguće (kako god zvučalo). Tvrdnja se zasniva na testovima na životinjama (uglavnom niži organizmi pa kao i druge slične tvrdnje time nisu baš utemeljene) i činjenici da ovaj tip vode usporava metabolične procese pa (samim tim, kažu pobornici) time i produžava život (10-20%). E nije nego, bar dok se ne dokaže. Trenutno nijedni nisu (posebno) ubedljivi, s tim što mi oni drugi (protivnici D2O i zagovornici H2O izotopski što čistije) deluju za nijansu razumnije.
Btw ima slatkast ukus (bar tako kažu oni koji su je probali a takvih nema baš mnogo). Naravno, upotrebljava se u naučno-istraživačke svrhe a ne za piće (bar još ne). Vredi nastaviti u svrhu studija ali sumnjam da će ovo biti eliksir mladosti (možda pre "izotopski prečišćena voda" bez deuterijum-oksida ... preduzetnicima savetujem pre ovaj koncept nego "onaj" ... mada da sačekamo malo, verovatno će se flaširati obe vrste (tešku bi doduše pre mogao da "dohvati" farmaceutski lobi ("mafija" kao se to popularno naziva ovih dana, je još uvek to smatram samo jakim i bogatim strukovnim udruženjem).
Umesto zaključka:
“Mani da držiš “propovedi”, kaži koliko ti piješ flaširane vode u odnosu na druge?”
Pa (well) … ne vodim preciznu evidenciju pa će biti “na osećaj”.
Nekih 10-25% od ukupno unete količine. Vodovodska (česmuša, tap) voda (water) je u proseku 60-80% ukupnog unosa, razlika (do 100%) je u izvorskoj vodi koja je povremeno gost u mojoj kući (ne fabrički flaširana, tj. balonirana). Dakle, FV je bar “51%” u obliku većih kontejnera (balona, 5 ili 6 lit. u inostranstvu (pretežno Bugarska) 3-7 lit. (10 tek u par navrata, to je nekako previše)). Koristi se (za celu porodicu) uglavnom meka voda a za nas matore deo su i visoko mineralne (“kisele” vode).
Dobro, moram da napomenem da je (više o tome u posebnom tekstu) voda u mom mestu stanovanja sasvim solidnog kvaliteta (doduše nešto tvrđa, uz stepen hlorisanja na nivou Nemačke (0,1-0,3 ppm) i po poreklu izvorska (ili bunarska), uglavnom iz kaptiranih karstnih vrela, na obodima kraških terena.
Opis istih ćete naći na npr. http://vodovodbor.com/o-nama/
Dakle, lično koristim flaširane (i/ili izvorske) vode kao dopunu, ponekad i isključivo ali u kraćim vremenskim periodima (danima, nedeljama).
Na letovanjima (ne zimujem, to bi bio “glogov kolac” u kućni budžet) je potrošnja FV veća, koliko iz “sigurnosnih razloga” toliko i iz radoznalosti. U pricnipu se posle konsultovanja sa meštanima (ponekad i ljudima iz samog vodovoda) sa ili bez dodatnih informacija sa net-a, “usudim” da koristim (i pored “osetljivog stomaka”) i vodovodsku (praktično svuda gde sam do sada boravio pio sam i lokalnu vodovodsku vodu). Ne, nikad nisam imao (većih ili uopšte) problema zbog toga. Kako god, ne mogu odoleti a da ne probam lokalne (nacionalne) strane vode (negazirane u 95% slučajeva) kojih kod nas nema.
Osim toga (naravno) i pored ponete vodovodske vode, na plaži je lakše opskrbiti se (ponekad i jedino moguće) flaširanom vodom (naročito pošto se koristi što hladnija (kupuje takva, jer se relativno brzo greje)).
Da, lako je to reći a šta da si (npr.) u Bgd-u … pa često sam tamo (sada) a živeo sam 8 godina (baš tamo) … moram priznati da mi je trebalo (nešto) vremena da se na Bgd. vodu naviknem (što je čest slučaj za ljude iz drugih krajeva naviklih na nešto drugačije vode, naročito iz brdsko-planinskih područja sa natprosečno kvalitetnom vodom). Svakako nije isto što i izvorska ali zapravno i nije loša (dobro, malo je tu i vere u kolege koje tamo rade, što bi se reklo strukovne (stručne) podrške (kolegijalnosti)). Svakako NIJE štetna (kao što je često žele predstaviti) … no i nije (baš) da se isključivo koristi (više o tome u posebnom tekstu, biće o obe). Ne, nije strašno (ni uopšte loše) ako ceo život pijete samo nju (ili sličnu) ili makar pretežno istu. Ovde je sa stanovišta “optimalnog” i “idealnog” (gde nijedna voda nije idealna). Što bi se reklo uz  planinski izvor bi trebalo (povremeno) piti neku drugu vodu (nećete time posebno nešto dobiti, ali o tome više u nekim drugim tekstovima) ali bi uz prerađene vode trebalo to “povremeno” da bude nešto češće (nadam se da sam dovoljno uprostio i banalizovao).
Aha, pa to se bar prerađuje (tako je i tretiram kao visoko prerađenu (bez demineralizacije) vodu), a šta bi radio da si (npr.) u Vojvodini (dobro to je šira oblast), gde su vode dokazano na granici (i često sa loše strane) kvaliteta? Naravno, flaširana voda bi bila primarni izvor ALI bih se potrudio da se snabdem vodom sa izvora (Fruške Gore, ako bi mi bilo blizu) ili susednih vodovoda gde je situacija o.k. (nije cela Vojvodina samo sa lošom vodom).
Možda (i samo možda) bih se snabdeo i nekim uređajem za prečišćavanje vode (mada, već sam napomenuo da ne verujem mnogo u “kućnu radinost” po ovom pitanju, bez bar postorjenja veličine kontejnera (kamionskog, brodskog) , “neće da bude”). Ovo više iz razloga smanjenja troškova (jer samo FV ipak nije nešto što ne opterećuje skromne kućne budžete “Zapadnog Balkana” i šire) i za posebne namene (kuvanje kafe, čaja i slično).

Da, eto koncepta u kratkim crtama (praktično).

уторак, 18. јул 2017.

Vodovodska voda za piće (česmuša); Tap water as drinking water


Pre bilo kog nastavka priče, prvo o (uopšte) konceptima vode za piće.
I to pravo u centar (bez uvoda):
1) Vodovodska voda.
Ovo je jedna od retkih milenijumskih civilizacijskih tekovina. Prosto je tužno koliko smo svi (manje ili više) pod uticajem lobija (raznoraznih), reklama i tra-la-la pričica („idi-mi-dođi-mi“ i „teorije malog Perice“) brzo to zaboravili spremni (makar 51% stanovništva razvijenih i „polu-razvijenih“ država sveta) da ovaj način dopremanja vode (teško je i zamisliti bolji ... teleport uživo, jedino što stiže iste sekunde, uz električnu energiju) prenamenimo za malo kvalitetniju „tehničku vodu“ (kupanje i tuširanje, eventualno i maksimalno kuvanje i uopšte pripremu hrane).
Baš u zemljama razvijenog sveta ima najmanje razloga da se ovakva voda ne koristi za piće.
O.K. ne mora biti jedina, lično mi se sviđa kako Nemci gledaju na stvari: vodovodska je (u većem delu zemlje) sasvim o.k. (Btw manje se i hloriše nego u drugim zemljama EU, istalacija je „tip-top“ (sa gubicima ispod 20% najčešće i ispod 10%), koriste se kvalitetni i najmanje štetni materijali za cevovode, i slično*) ALI oni su ponosni i na tradiciju svojih mineralnih voda tako da rado piju kvalitetne flaširane vode, što je o.k. (da grubo kažem, koncept). Dodatno, u restoranima je tradicija da se pije (izvorska, mineralna) flaširana voda (često u staklenoj ambalaži) do te mere da nećete dobiti čašu česmuše ni ako je tražite (dobro ovo je malo kulturološki a malo i lingvistički problem i posebna je priča).
* naravno u ovom pogledu ima još zemalja koje im mogu parirati, ali ovde je uzeto zajedno sa navedenim mineralnim vodama a kao država jer je po stanovništvu najveća pa je bolji primer.
Propisi u EU su krajem XX veka (II milenijuma) propisali tako dobro šta mora da pijaća voda ispuni, da je sve preko toga nešto što vodovodi teško mogu da ispune (iz 1000 razloga), ali još više – sve oštrije od toga (može, naravno biti dopuna, ali granice za propisano je ono na šta mislim) liči na totalno ludilo (ionako je sve (uslovno) preterano i uglavnom najstrožije na planeti ... dobro Srbija se i tu mora „pohvaliti“ za detaljima koji su još oštriji ....).
Naravno u USA (Severnoj Americi) su propisi slični (to je posebna priča). Ipak, EU regulativa polako postaje primer za uzor koju sve više slede zemlje na drugim kontinentima (uz eventualne lokalne specifičnosti (mala odstupanja)).
Naravno, jedno je nešto propisati (i oštrije od EU regulative) uz nemogućnost da se to održi (Srbija), bar ne u svakom trenutku u svakom od lokalnih vodovoda (tipičan nesklad želja i mogućnosti).
O.K. nije ni u EU (Zapadnom delu) sve ispunjeno u svakoj sekundi tokom godine i u 100% analiza ali (ako se dobro sećam, ovo treba proveriti, svakako) mislim da i za to imaju propis (koliko mora biti ispunjenje, zavisno od vrste).
Dakle posebna je tema šta ako nešto odstupa (vrše se korektivne mere, svakako), šta ako nešto ne može (bez fabrike vode) da se u to udene, ali to je više za zakonodavce.
Ovde da napomenem da je za Istočnu Evropu karakteristično da se više vode gubi u sistemima za vodosnabdevanje (30 do 60%), da je mreža lošije održavana (više starih cevi, kao vrh ledenog brega) i da ima više odstupanja od propisanih normi.
Sad već čujem „kako to ne može, zakon propisao – MORA“ (osim što mora samo da se umre, mora samo što je u skladu sa prirodnim zakonima, a oni u ovom slučaju kažu da je praktično nemoguće da se tako nešto postigne, naročito ako je sistem neadekvatno postavljen i/ili se ne održava kako bi trebalo (ne po “propisu“ nego po onom što kaže nauka (manje struka, „struka“ u sebi uvek ima klicu „zakonodavstva“ i kompromisa).
Dakle, nešto je više ispada u Istočnoj Evropi (Zapadnom Balkanu ali nešto i šire) u smislu prekoračenja (bar) neke od normi propisane EU regulativom iz 1998. (COUNCIL DIRECTIVE 98/83/EC) sa svim amadmanima (iz 2003., 2009. i 2015.) u vezi sa originalnom direktivom (baš “zvuči”).
Ovde samo jedna mala digresija (eh da je i jedina):
Nivoi propisani direktivom iz 1998. su toliko niski, da je kasnija regulativa (nrp.) Commission Directive (EU) 2015/1787  morala da definiše % greške uređaja za određivanje u odnosu na max. vrednost.  Uprošćeno one se kreću od 10 do 50% što samo dokazuje da su propisane vrednosti možda ne na granici detekcije (za metode koje su propisane, za neke jesu) ali su svakako na nivou velike greške pri određivanju. Ovim se prilično izbijaju argumenti daljeg prečišćavanja vode koja ispunjava navedene zahteve, ali ostaje da nekoliko procenta uzoraka ne ispunjavaju sve (što ostaje jedini, koliko-toliko, vredan argument zagovornika te koncepcije; u tekstu više o tome).
Ispunjenje od 99%+ svih normi (po propisanom uzorkovanju) je dovoljno da se (eventualno) dalje prečišćavanje nazove “cepidlačenjem” i svakako da ću to nazvati “supercepidlačenjem”.
Najčešće (kod vodovoda koji se snabdevaju izvorskom vodom i uopšte kvalitetnom “sirovom vodom” (npr. arteškom) ali i onih sa kvalitetnim fabrikama vode) je lako ispunjava 98% što i dalje nije razlog da se ova voda izbegava (98-99% je čest slučaj i kod veoma dobro kontrolisanih sistema za vodosnabdevanje čak i u razvijenim zemljama što dokazuju i izveštaji (koji nisu frizirani, inače često se prećutkuju ovi podaci)). Onih 2% često bude zbog zamućenja (što ništa direktno ne mora da znači, voda obično ispunjava bakteriološku i fizičko-hemijsku ispravnost, ipak može da bude vezano uz izvesnu hemijsku neispravnost ili prisustvo virusa, naravno u malom procentu), neznatnog (dobro de, povremeno 2x više bilo čega od navedenog neće dovesti do kancera (i to odma’) odstupanja u hemijskom sastavu ili (možda i najčešće) bakteriološka … “blaga”. Nije strašno ali je prosto neshvatljiva neosetljivost zaposlenih u vododovima po (makar ovom poslednjem) ovom pitanju.
Jednostavno, mora se uzeti u obzir da u većini vodovoda (u Srbiji, na primer) najčešće se “krpi” mreža, posao odrađuje …. za kvalitet vode se podrazumeva da će to odraditi majka priroda (malo hlora i šlus, ako je izvorska voda) ili postavljen sistem (fabrike vode). Dobro, ovo ne ohrabruje, ali još uvek nije potpuna katastrofa. Ipak, u takvim relacijama postoji “zrno sumnje” makar po pitanju maksimalnog truda da se obezbedi maksimalni kvalitet a ne samo odradi posao i prođe se kontrola zavoda za Javno zdravlje (lokalnih). Pa ako i ne prođe, “ma ko ga šiša” (retko ali dešava se, naročito gde je izvor vode graničnog kvaliteta, na žalost desetine vodovoda u Srbiji, još uvek, nadam se ne i doveka).
Dakle, ne mogu da razumem da se voda iz vodovoda NE koristi za piće, naročito gde je decenijski utvrđeno da je visokog kvaliteta. Tamo gde se toleriše upotreba koja ne ispunjava sve zahteve (makar u velikom procentu, npr. sve preko 5% je izuzetno loše, a bilo je ponegde i češće) ostaje da se voda za piće dobavlja iz drugih izvora.
Malo podozrenja izaziva stanje objekata (npr. rezervoari) koji se retko (ređe od neophodnog) čiste ali ostaje ČINJENICA da se te stvari (obično subjektivne) uglavnom u MEDIJIMA prenaduvavaju i da se to čini iz raznih interesa.
Prvi među njima je “ekonomska cena” vode, koja je retko gde baš ekonomska (svakako da su javni/državni vodovodi širom sveta neprofitne organizacije) ali je u bivšim socijalističkim državama često ona (ili je bar bila) “socijalna”. Sa prosečnom cenom od oko 0,50€ (plus kanalizacija i PDV) vodovodi u Srbiji imaju razlog da tvrde da su (dobrim delom) socijalne ustanove, ali kako je do skoro to bilo tek pola od toga, sad su bar na nivou “redovnih (neinvesticionih) troškova”. Dugovi sa struju iz perioda kada se nije mogla (ili htela) plaćati nije u vezi sa trenutnom cenom niti je fer da se to prevali na građanstvo.
Činjenica da Španci i Italijani (stari kapitalistički sistemi) imaju tek neznatno skuplju vodu (cca. 1€ ili tu negde), ne računajući vododvode gde je visok stepen prerade (nisam ni za vodovode u Srbiji, npr. beogradski ili borski (sa velikim troškovima za el. energiju jer se voda pumpa po 200 do 300 m uvis)).
Holanđani i Nemci (podaci doduše od pre 5-6 god.) su imali oko 3€ za kubik, ali čak i ta cena je smešno niska za pijaću vodu, a sve navedene su niske za neophodne potrebe (uz piće još i priprema hrane i higijena). Činjenica da će te cene rasti (više prerade, skuplja energija, skuplje održavanje) ali sa 1-5€ po kubiku (npr. za drugu deceniju tekućeg veka) Evropa će imati relativno jeftinu vodovodsku vodu (prema standardu, prilično jeftinu).
Kad sam već kod cene (možda poseban tekst o tome), da napomenem da je u Srbiji najavljena cena vode od 1,2 do 2 evra po kubnom metru (za sledeću deceniju) što će biti mali šok (i udar na standard) za stanovništvo (“građane”) ALI će deo toga biti “dug iz prošlosti”. Svakako, bez 1€/m3 za vodu iz dobrih izvora (izvorska ili bunarska) (nešto manje gde su troškovi za dopremanje vode niski, tu se može proći i sa 20-30% manje) i 1,5€/m3 za vodu iz “fabrika vode” (1,2-1,5 recimo) uz nivo kvaliteta po EU standardu (ili domaćem koji je gotovo usaglašen sa istim, po nekim pitanjim i rigorozniji) ne bi ni bilo realno. Ipak, najavljenih 20-30% više će biti zbog potrebnih investicija (koje su bar 3 decenije izostajale ili bile u manjem obimu od potrebnog) za održavanje (i proširenje) sistema i popravku dotrajalog. Ne treba zaboraviti velike gubitke vode koji se takođe trebaju smanjiti.
Btw (ako se dobro sećam) Belgija ima jedan od boljih načina naplate vode (društveno odgovoran, koji uzima u obzir da pijaća voda mora biti dostupna svima): nekih 30-40 lit. (ne sećam se tačno) dnevno po članu domaćinstva se NE naplaćuje, a ostalo ide po “ekonomskoj” ceni (2€ ili nešto preko). Po meni je primer za uzor koji bi drugi trebali da slede.
***
Mala digresija.
Ovde samo da “okrznem” temu korozije cevi. O tome (verovatno) poseban tekst (mogao bih ceo serijal i to duži ali ne bih da davim). Pre svega (onih) metalnih. Uključujući i bakarne (koje su bolje ali nisu potpuno imune na koroziju, naprotiv). Tu je utvrđeno da su meke vode (i više hlorisane, kao i one koje imaju u sebi više agresivnih jona, kao što su hloridni) veći problem jer “tvrdoća” vode doprinosti zaštitnom sloju koji štiti od dalje korozije. Ovo je (doduše) sve manje problem kako HD PE (polako ali sigurno) postaje standard za cevovode. Ponegde se dodaje i niska koncentracija ortofosforne kiseline zbog ovog problema (da se smanji korozija cevi) … nisam baš siguran u takav koncept, ali verovatno postoje sistemi gde je (i) to opravdano (bio bih jako, jako oprezan za ovako nešto, ali ovo je već dokazano u praksi (naravno nije za svaki vodovod dobro, naprotiv). Btw ako sam ovo pomenuo (ili ću u nekom od sledećih tekstova, ne zamerite … bitno je napomenuti, a poseban tekst (ako ga bude) neće biti dug i komplikovan).
***
Sve u svemu, vodovodna voda treba (bila je, manje-više je i sada, ali teško da će opstati) biti osnova vode koju pijete. O izuzecima (mnogo) kasnije (više oblasti gde voda nije po propisu).
U nekom od tekstova o pojedinim (pre svega iz Srbije) vodama iz vodovoda kao i par primera iz sveta koji dokazuju da vodovodska voda ne samo da nije inferiorna raznim “magičnim” (izvor taj i taj, glečer, anatartik, i tra-la-la) flaširanim (i to ne samo kad su flaširane, zaboravimo taj aspekt, nego te iste na samom izvoru).
Ovo se naročito odnosi na manje vodovodne sisteme (u brdsko-planinskim oblastima) gde se koristi izvorska i/ili (opet je takva ali specifična) arterška voda (ovo može i u nizijama) koja se veoma malo tretira (možda samo zakonsko (minimalno) filtriranje i hlorisanje).
Veliki (milionski) gradovi se snabdevaju uglavnom iz jezera (ređe prirodnih, uglavnom akumulacija), što je još uvek o.k. (sam kvalitet u nivou boljih flaširanih ili izvorskih za manje vodovode) ali se i nešto više tretiraju zbog distribucije (više se i hlorišu, unutar dopuštenih granica ili specifično tretiraju, više o tome kod npr. Njuorške vode (New York tap water)) i često fluorišu (može biti korisno za zube, no ostaje da je ovaj postupak kontroverzan, i svakako nije obavezan (može se unos fluora rešiti daleko bolje, ali moram priznati da je ovo najjefiniji način za tako nešto, no ostaje da je “prisilan”).
Dakle i veliki (milionski) gradovi (često) imaju kvalitetnu vodu (npr. Sofija, Njurok, Sidnej, Minhen*, …).
*uslovno je mana što je tvrda ali na nivou pominjanog Evian-a.
Više o ponekoj od njih u nekom od sledećih tekstova.
Verovatno i najveći (milionski) gradovi Kanade i još nekih zemalja (ali morao bih da proverim da ne pišem napamet nešto što nije).
Gradovi veći od 100 hiljada stanovnika već mogu imati mnogo kvalitetniju vodu od prosečne flaširane.
Svakako u Švajcarskoj, Finskoj, Norveškoj, Švedskoj, UK (Škotska ali i šire) … Francuskoj, Austriji, Italiji.
I kao što na forumima često kažu (racionalni ljudi, ne moraju biti stručnjaci):
“Tap water in most areas of Canada is far far superior to the crap you get in bottled water.”
“Voda iz slavine u većini oblasti Kanade je daleko bolja od sr*nja koje dobijaš od flaširane vode”.
Ovo važi i šire. Moje bivši “kamaradi” (kolege) iz vodovoda su uobičajavali da kažu:
“Zašto bi pio BAJATU (ustajalu) vodu iz flaše (pored sveže sa česme)”.
Ovde ću stati, biće toga još (nije primarna tema poređenje raznih voda).
Zaključak (za koncept vodovada kao pijaće vode):
Boljeg koncepta nema. Ostaje da se maksimalno 2% česmuše koristi za piće što otvara vrata za kritike u stilu da se 50 ili 100x veća količina obrađuje na traženi kvalitet i da je to bacanje para. U prvoj sekundi može zvučati razumno, ali je samo (besmisleno) spinovanje. Cena pripreme vode je racionalno niska za velike sisteme i osim u izuzetnim slučajevima ne prelazi 1€ po metru kubnom. Manji stepen obrade (npr. 10x veće konc. rastvornih materija i bakterija) ne bi 10x snizio cenu prerade, nego tek 2x (okvirno), a ako je voda izvorska i nema potrebe za velikim tretmanom, ušteda je tačno nula. Osim toga, tehnička voda u cevovodima? To je baš bezveze (osim u retkim slučajevima). Kao opšti koncept nije za ozbiljnije razmatranje jer ostaju troškovi transporta vode, održavanja sistema (možda i veći) i kao rezultat cena tehničke vode od 80% pijaće pa je to potpuno nerazumno. Ipak, ovo je čest “argument” (a zapravo čisto spinovanje), koji se koristi za blaćenje vodovodske vode. Osim toga, povremena neispravnost vode (ili 1-2% uzoraka koji ne ispunjavaju (visoke) standarde) se često iskorišćava u razne svrhe (od toga da je flaširana boljeg kvaliteta i sigurnija za piće, da se cena vodovodske poveća, da se vrši politički pritisak, itd. i sl.).
Osim kada ste na putu i ne znate kakva je voda u oblasti gde ste u većem delu Evrope se vodovodska voda ne samo može bezbedno koristiti nego je često po kvalitetu uporediva ili bolja od većina flaširanih voda (lokalnih ili internacionalnih). Savet: pitajte nekog lokalca da li je voda za piće (dobro, može ponekad da voda koja jeste za piće bude značajno drugačija od one na koju ste navikli pa može biti psihološke barijere ili malo vremena da se na istu naviknete).
NE POSTOJI NIJEDAN RACIONALAN RAZLOG DA SE VODOVODSKA VODA TRETIRA KAO VODA NISKOG KVALITETA (NIŽEG OD FLAŠIRANE).
Postoje stvari o kojima se može diskutovati i koje (više teorijski nego praktično) mogu biti sporne* (hlorisanje i/ili fluorisanje vode, sekundarno zagađenje pri transportu vode (korozija u cevima, bakteriološka kontaminacija) … ima toga još), ALI sve to (zajedno) nije dovoljno da česmovači ospori dobar kvalitet i “titulu” najboljeg (primarnog) izvora vode za piće.
* o svemu tome u nekim od tekstova koji slede

Može se (u tome u tekstovima koji slede) dopunjavati ostalim pijaćim vodama (vrstama/izvorima pijaće vode), ali je njeno korišćenje najracionalnije. Osim toga, ako Vam je zaista stalo do očuvanja planete onda ste više IN nego zvezde holivuda koje su vozile hibridne benzince (dobro Tesla na baterije taman može da poravna rezultat) i pile samo flaširanu vodu … ali o tome više u toj temi.

Finalni zaključak: ovo je sasvim sigurno koncept no. 1 (za pijaću vodu).

уторак, 11. јул 2017.

Pijenje čiste (prečišćene) vode (treći deo); Drinking of pure (purified) water part III


Ujedno je i završni (za sada, bar dok ne okrenem jedan "krug" svih tema).

Prvo da rasčistim sa (uf, baš nisam sistematičan, to je trebalo da ide pod “tehnologije”) jednom distinkcijom (malom razlikom) između reverzne osmoze (RO) i nano filtracije (NF):
Iako slične, ove tehnologije nisu baš identične. NF se koristi od 90-tih (“izmišljene” nešto ranije, 80-tih ako se dobro sećam, za sada tekstovi idu “iz glave” pa možda bude (raznih) nepreciznosti), dakle postupak je skoro identičan tehnologije (samo su drugačije membrane), tako da: (veoma uprošćeno) NF više omekšava vodu (za to se i koristi), odstranjuje pesticide i “svašta nešto” ALI ne i jednovalentne jone (ne može da vrši desalinizaciju morske vode (npr.)) tako da je voda mekša ali nije potpuno demineralizovana. Po “kvalitetu” prečišćavanja (nivou veličina čestica koje uklanja) NF je između Ultra Filtracije (UF) i Reversne Osmoze (RO).
Kućni sistemi su obično (baš) NF i UOPŠTE se za tretman pijaće vode koristi NF (a ne RO) ALI to je posebna tema (prilično je jasno da je NF jedna od boljih vrsta vode za piće), Btw. “pripremljene vode” se takođe uglavnom tretiranju NF postupkom (može i RO doduše, zvanično je RO a šta je stvarno, to ni “CIA ne zna”). U ovom serijalu – (visoko) “prečišćene vode”, računam na pravu RO (tako se i reklamiraju kućni sistemi (uglavnom), pa verovatno i jesu (ili baš nisu?), o tome u posebnim temama (i kad malo prekopam literaturu (inter(net)). Btw i NF kao i RO traži (dobar) predtretman pa su kućne instalaije (meni) uvek (pomalo) sumnjive.
Još “pola“ teksta* o (visoko) prečišćenoj vodi (i beogradska je takva, ali ovde se misli na onu sa niskim sadržajem minerala, dakle prečišćena česmuša) i njenom korišćenju za piće.
* radni naslov je bio “2.5” međutim izrastao je (tekst) u ceo, čak i duži od prethodna dva (pojedinačno).
Kao što sam već rekao, možda i najjači argument protiv(u) ovakve vode je to da se pijaćom vodom unose korisni minerali i da je takva (potencijalno) bogat izvor minerala potrebnih za normalno odvijanje procesa u organizmu (za život, kraće rečeno).
O ovome ima i u ozbiljnim studijama i preporukama, no ako se „stavi na papir“ od takve tvrdnje neće mnogo ostati. Najbolje se to može videti na primeru:
Ako (npr.) u toku dana popijete 3 (TRI) litara neke vode bogate mineralima (ovde razmatram Ca i Mg, znači malo tvrđe), recimo (neka bude) Evian (jedna od najpoznatijih na svim kontinentima (i jedne od najreklamiranijih).
Evian je prilično ukusna voda (retko je pijem, doduše, imate tri puta da pogodite i zašto) i spada u umereno tvrde (po meni) ili (po nekim klasifikacijama) veoma tvrde vode. Ima 17,2 nemačka stepena tvrdoće (ekvivalentnih 307 mg CaCO3 tvrdoće) i bogata je (nego šta) jonima (rastvornim) kalcijuma i magnezijuma. Po etiketi (neki „prosečan sastav“) ima 80 mg Ca i 26 mg Mg (Btw, jako je blizu sredine  „idealnog odnosa“ ova dva, koji se uzima od 2:1 do 4:1). Kao takva je pogodna da se uzme za računice ovog tipa.
Dakle, pijenjem 3 lit. Eviana (za trenutak zaboravimo da ćete time brzo doći do prosjačkog štapa, makar ako ste „pošten građanin“ na Balkanu (dakle, ni političar, ni bankar, ni privrednik, ni advokat, pa ni doktor u provinciji (što može biti jako blizu prethodno navedenih „kasta“)) Vi ćete uneti otprilike 20% od RDA (preporučenih dnevnih vrednosti) za ova dva minerala (za Ca baš toliko za Mg čak i nešto preko).
Nije baš ni malo ali ostaje da makar 80% morate uneti hranom.
Nije kraj priče. Ne iskoristi se sav Ca i Mg, makar i iz jedne („magične“) vode kao što je pomenuta, po sećanju na neke pročitane studije, iskoristi se tek od 40 do 60%. Osim toga, većina voda ima nešto niži iskorišćenja (od navedenog), retko se pije više od 2,5 lit. vode na dan i uz umereno tvrdu vodu, npr. beogradsku (koja je nekih 20-tak% „siromašnija“ na Ca i Mg od čuvene rođake), uz malo zaokruženja, došli smo do TEK 10-tak% dnevno potrebnih minerala ... što će reći ne računajte ozbiljno na vodu kao izvor minerala (makar ne na one koje nisu visoko mineralizovane, kod kojih se možda može stići i blizu 50% i to pre na Mg nego Ca).
Voda može biti (pre svega) dobra dopuna za minerale, pogotovu što ima ceo „spektar“ istih, nekih i koji se ne unose dovoljno hranom.
Posebna je priča fluor, o njemu bar jedan tekst (ili serijal).
Dakle, ni ovo ne stoji, ali je činjenica da umereno mineralizovana voda makar lakše može da se pije u većim količinama, pa iako po ml manje doprinosi hidrataciji, u ukupnom zbiru može biti i u prednosti (a da ne proizvede kamen(ac) u bubregu).
Eto, opet sam izbio (samom sebi) još jedan argument. Ostaje naravno da nije sve u količini (minerala) nego i uticaju minerala iz vode koji je (izgleda) bar po nekim studijama od većeg značaja nego što prethodna računica kaže. Zato ovo ostaje kao issue ((sporno) pitanje).
U međuvremenu se setih (valjda neću još „stopedeset“ stvari) i još jednog (dva ali se svode na jedan) arugmenta PROTIV destilovane (i/ili RO) vode:
Čista voda je korozivnija i više izlužuje rastvorne supstance (sve što se u njoj rastvara koliko god malo) iz ambalaže u kojoj je (uključujući, tj. pretežno metale, gde su i oni toksični).
Što se korozivnosti tiče, to je tako, nema šta tu da se kaže.
Ako u obzir uzmemo  koroziju metala, onda je tu jasno, i meke vode su agresivnije a destilovana još (mnogo) više. No, vi nećete takvu (destilovanu, visokoprečišćenu) vodu terati kroz (vodovodne) cevi, pa NIJE od značaja. Ukoliko vodu čuvate u „nerđajućem“ čeliku, makar i ASTM/AISI 304 (EN 1.4301; Cr18Ni10, č 5480) ili varijantama (L, po starom JUS-u 457x), dakle najjefinijem, nema problema, korozivnost neće doći do izražaja.
Što se (već) plastičnih materijala tiče (staklo ćemo zanemariti, iako i tu dolazi do korozije („izluženja“) koja je definisana hidrolitičkom otpornošću stakla i može se zanemariti ... pa skoro) tu su u prednosti:
HD PE, PP i ... pa i LD PE*. Posebna priča je kopoliester (npr. Eastman-ov Tritan™) ali o tome (svakako) poseban tekst u serijalu o ambalaži.
*Doduše ovo i nije baš materijal za flašu (posudu, kontejner) za vodu, za čašu (tek) posebno nije … pa to neću ni razmatrati ni kasnije.
No, o „dobrim i lošim plastikama“ (i preterivanjima sa tim u vezi) više drugi put.
(„mila majko“ za to neće biti dovoljna ni jedan tekst, serijal (trilogija ili tetralogija) minimum).
Tu čistija vode neće ništa posebno uraditi (ove plastike, da ne idemo do teflona (ne nije slučaj teflona sa tiganja, to je nešto drugo) su „otporne“ na korozivno dejstvo vode, čak i najčistije).
Dobro i „ozloglašeni“ PET ... nije tako opasan kako se predstavlja ali zaista nije za neograničenu (dugotrajnu) upotrebu kao kontejner za vodu (poslužiće jedared (ili par puta, u par nedelja) posle „flaširanja“ no ovde ni to nije bitno, uzmimo NOVU (nekorišćenu) PET amabalažu)  i nije BAUK.
Neće destilovana voda posebno više izlužiti (bilo čega) od izvorske i/ili česmuše (tj. neće posebno biti štetnija od ionako ne tako štetne (kao što se često tvrdi) druge vode) iz neke od “loših” plastika.**
Jednostavno “kinetika” (iz)luženja (au, što ne volim ovaj izraz, ali ajde) je takva da su razlike veoma male. Ako je materijal takav da voda iz njega rastvara štetne (organske ili neorganske) supstance, vrlo je mala razlika da li je voda meka (prečišćena) ili bogata mineralima. Najveća razlika je kod neotpornih materijala (običan čelik, npr.) ali se takvi i onako ne koriste za čuvanje vode, pa je bezpredmetno komentarisati.***
**(ako je PET kontroverzno pitanje, PVC je već “bad guy” a tu su i stireni i još neki tipovi plastika)
*** Da, da, čelične cevi se koriste u vodosnabdevanju, gde tvrđe vode naprave sloj (kamenca) koji štiti iste od korozije, dok kod izuzetno mekih voda (“agresivnih” da budem precizniji, destilovana je baš takva) problem korozije je jače izražen.
Btw. PVC je ovde mnogo gora stvar od PET-a. PVC je samo najjefinija plastika (jedna od), kojoj se loše osobine popravljaju (raznim) aditivima. E tu, čak i realno, postoji opasnost od „izluživanja“ teških metala (čak i olova, gde se sve neće naći, ako nije već u benzinu). PVC su nam poturili i sad mnogi u kući imaju cevi koje možda jesu a možda i nisu dobre za vodu. Jednostavno sa PVC-om se lako radi pa su pre deceniju ili dve buljuci „majstora“ (amatera) sa raznoraznim „peglama“ obnavljali kupatila i kujne širom Balkana ... e sad, bilo je tu i PVC cevi sa „atestom“ (jeste, sve je o.k. ali dobro, bar je koliko-toliko prihvatljivo) a bilo je i onih koje nisu bile (baš) za vodu, tako da bih se više brinuo zbog toga nego PET-a, ali na sreću (ili žalost), to više „nije problem“ (auu, ispadoh i sarkastičan) jer su se ljudi kod kojih je tako nešto ugrađivano, već „napili“ svega što se u vodi moglo rastvoriti (godine su u pitanju, proteko je tu i „Dunav i Sava“) te ako već imate (više od par godina) takvu instalaciju, sad je (poprilično) glupo da je menjate, sad je bolja nego bilo koji atest.
Dakle, sve i da su navodi o izluženju nekih organskih (biće i o tome) supstanci ili teških metala tačni (da pre 20 god. nisu ih mogli ni detektovati, koliko ih mnogo ima, to onako uzgred) destilovana voda u odnosu na česmovaču (koja može a ne mora biti izvorska, dakle ili izvorsku), čak i onu tvrdu, nema posebno veći „učinak“ (u ovom slučaju lošiji).
Ionako ste ovde u prednosti:
ne kupujete sa vodom PET (ili bilo koju drugu) amabalažu,
ne propuštate (ovakvu) vodu kroz kilometre cevi (raznih, od čeličnih, preko azbestno-cementnih (ne nisu kancerogene kao što se obično smatra), plastičnih (raznih) i slično)
koristiće te staklene balone (ili makar PP) pa čak ne morate misliti mnogo ni o tome da li je  „dobar PET (posle čuvene EU direktive)!“ ili „zao (stariji)“ PET ono iz čega vodu pijete.
I šta sad(a)?
Ostaje mi da se pozovem na pravo da ostanem (makar malo) skeptičan (do skoro sam bio i priličan protivnik, moram da priznam), makar jer je nedovoljno ispitano … (da li je nedovoljno?*)
*U mnogim zemljama (npr. Bugarska ali i širom Evrope kao „voda za bebe“) se prodaje kao „stona“ voda ili za pripremanje dečije hrane, RO voda koja ima ispod 100 ppm ili ispod 50 ppm (mg/l) rastvorinih materija. Dakle, ne bi ni bila na tržištu da je (posebno) opasna. Ipak, kao stona voda je jeftinija od brendiranih izvorskih (arterskih) voda. I NARAVNO ovo je ipak koliko-toliko mineralizovana voda za razliku od destilovane ili prave RO vode. Dakle, voda tretirana NF (vidi gore) je DOBRO i DOVOLJNO ispitana (tu se uklanja oko 90% minerala iz vode, grubo i napamet rečeno). Sigurna je za svakodnevnu upotrebu (praktično), još ostaje da li je najbolja ili ne (biće još o tome iako već treći tekst guslam baš tu temu, i da li voda (skoro) potpuno bez minerala može isto (NF voda praktično ukazuje na to, opet ostaje da li je (još) bolja ili će (najverovatnije) NF voda da se pokaže (ružan izraz ali ne mogu još i da lektorišem „tone“ tekstova u realnom vremenu) kao optimalna (videćemo već).
Na osnovu svega navedenog (bar u ovim tekstovima), objektivno bih (i hoću) morao da dam makar:
„uzdržanu preporuku“.
To bih definisao kao dopuna česmuši i/ili ostalim izvorima pijaće vode koju koristite*.
* mešano sa njima ili posebno. Ovde još dve napomen(ic)e (i završavam dok se ne setim još desetak):
1) Budite oprezni (dok se ne naviknete), jer u početku veće količine destilovane (RO) vode mogu dovesti do dijareje (doduše to nije „specijalitet“ samo ove vrste vode, slično je i sa nekim jako mekim izvorskim vodama).
2) Budite i oprezni u vezi sa BAKTERIOLOŠKOM  ispravnošću NF (RO/destilovane) vode! Kako sad pa to? Zar nisu sve one superiorne baš po tom kriterijumu? Jesu naravno, ali ovde mislim na sekundarnu kontaminaciju (bez rezidualnog hlora ili bilo čega sličnog, najbolje je potrošiti u manje od 24 h (još bolje u toku dana, manje od 12 h) ... u običnoj ambalaži (npr. staklene boce) ... neki specijalni kontejneri mogu je držati i duže ali kad počne da se troši treba da se potroši što pre.
Svakako je odlična (sve meke doduše) voda za pripremanje kafe ili čaja, te razblaživanje prepeka (rakije).

Završna reč: RO (destilovana) voda je svakako jako čist oblik vode čak i u odnosu na NF vodu ili izuzetno čiste prirodne (izvorske, iz raznih izdani) vode. Doduše, ono što im NAJVIŠE ne ide na ruku to je da su NF vode verovatno “RO+  vode” (ono što je manje prečišćeno, to je u korist ovih, nekako je optimalno rešenje što se tiče nivoa prečišćavanja), slično i za destilovanu.

Teško je ukratko (pa će biti u sledećim tekstovima, naravno) uporediti ih sa niskomineralizovanim vodama. Ove druge imaju jednu (doduše ne baš posebnu koliko zvuči) veliku prednost – prirodne su (ovo se doduše može kritikovati) a nemaju baš mnogo prednosti u odnosu na njih što su čistije (i ovo je podležno kritici) a svakako im je mana potpun nedostatak minerala (za sada i pored svega zvuči razumno). Naravno, dve velike prednosti su: niža cena čak i destilovane vode, te manje ispiranje (kraće svakako) ambalaže (makar bila i o.k. (kvalitetan PET ili kopolisester) ili sasvim dobra (HD PE, PP, staklo, teflon, i sl.).

субота, 08. јул 2017.

Pijenje čiste (prečišćene) vode (Drugi deo); Drinking of pure (purified) water part II


Sada (definitivno) manje „tehničkih detalja“ (u ovom delu teksta).
U veliku nauku bi otišli ako uzmemo u obzir stukturu vode, gde pobornici kažu da destilacija vraća „pravu“ prirodnu a ima naučnih radova gde se tvrdi suprotno (nijedni nisu posebno ubedljivi).
Ovo je sve vrlo diskutabilno jer je „prava“ („prirodna“) struktura vode nešto što nije do kraja istraženo, naročito „fiziološka“ struktura. Uostalom, voda stalno menja tu klastersku strukturu (velike strukture koje obuhvaju nekih 10-6 mol vode, tj. 1017 molekula). Karakteristično za sve tečnosti a za vodu posebno.
Na kraju krajeva, u organizmu voda (sigurno) menja tu „makro“ stukturu pa je sve to nešto o čemu će se tek istraživati. Ne bih preterano na ovo obraćao pažnju.
Manjak minerala jeste nešto o čemu treba voditi računa i to nadoknaditi hranom. Doduše ovo nije samo karakteristika DV nego i prirodnih (izvorskih) voda koje su jako nisko mineralizovane (a sve popularnije).
„Ispiranje“ organizma DV je pomalo preterano, nije ni nemoguće ali treba mnogo vremena i velike količine unosa za tako nešto. U principu organizam se navikne na to pa se unosi nešto manja količina vode od uobičajene pa sve dođe na mesto.
O ovome će više reči biti u tekstovima o tvrdoći vode. Zanimljivo da nema ni mnogo (ozbiljnih) istraživanja ni posebnih preporuka u vezi sa tvrdoćom vode (ima ali daleko manje od očekivanog, ali posebna je tema). Moj lični stav je da tvrdoća vode treba (ipak) da bude 50 mg CaCO3 (bar oko 3 dH°) za stalnu dugu upotrebu. Nemački stručnjaci su se ovim malo više bavili, sada pričam po sećanju (da ne listam literaturu) ali postoje neke preporuke da je 30 mg CaCO3 tvrdoće (ukupne, Ca i Mg) neka granica za isključivu upotrebu, mada je kasnije to korigovano (i) na 20 mg CaCO3 što je već jako blizu destilovanoj vodi (naravno, meke vode mogu sadržati druge soli, pa je priča šira i komplikovana).
Ovo znači da se u kombinaciji sa nekom vodom normalne tvrdoće DV može (itekako) koristiti čak i u dužem vremenskom periodu. Ipak da pomenem da je utvrđeno da jako meke vode (destilovana onda više) mogu da doprinesu (eventualnim) problemima sa kardiovaskularnim problemima ali o tome u posebnom tekstu (istraživanje je statistički bilo zasnovano ali ne baš strogo kontrolisano, naročito u smislu mnogo faktora koji su mogli dodatno da utiču).
Ono o čemu se mora voditi računa je da DV slabo gasi žeđ, da (praktično) nema ukus i da je blago kisela (pH obično oko 5 ako je sveža). Na ukus se treba navići, problem je i sa niskomineralizovanim vodama (o čemu ću na posebnom primeru dosta moći da kažem). Ovo je i normalno jer rastvorene soli (manje gasovi) daju vodi ukus. Slabije gašenje žeđi može biti problem ali je i to pitanje navike i individualne osetljivosti na to ... u svakom slučaju, može se (bar leti) dodati i neka druga voda.
Blaga kiselost ... e to neće oprostiti DV vodi a nije toliko bitno!
O ovome svakako poseban tekst (verovatno) ali samo najvažnije: DV voda nema visok puferski kapacitet pa zato i lako prelazi u kiselu (vodu, sredinu, rastvor) ali zato ta „kiselost“ neće mnogo da utiče na organizam. Uopšte je ovo pitanje (od strane laika) preterano istaknuto (alkalne vode), ima tu malo i istine ali ne u smislu u kom se priča, o tome (naravno) u posebnom teksu o alkalnim vodama (ne, nisu svemoguće, nisu eliksiri mladosti, ne sprečavaju kancerogena oboljenja*, a još manje leče, itd. i sl.).
*bar za sad nije dokazano. Ono na čemu se zasniva (za sada, verovatno i od sada) mit je nešto što nema ozbiljnu naučnu potporu. Organizam (čoveka) ima veliki puferski kapacitet i on se manjim delom zasniva na sastavu elektrolita, više na proteinima (i aminokiselinama). Aminokiseline imaju (zaista, ne treba biti veliki hemičar za to) veliki puferski kapacitet (da tako uprostim).
Alkalnost vode (čak i kad se unosi u većim količinama i dug vremenski period) nema poseban značaj za pH organizma (ionako je on u granicama od oko ±0,05 od prosečnih 7,40 (ne držite me za „svaku decimalu“ sada pričam „iz glave“, kad budem citirao literaturu (što manje ću, ipak ne pišem pregledni naučni rad), ona će biti tačnih podataka). O tome više u posebnom tekstu. Ovde iz razloga da ni kisele vode, naročito niskomineralizovane (popularne su takve bazne) takođe nemaju ni veći negativan značaj.
Čak iako se ne preporučuje pijenje vode sa pH manjim od 6,5 (po Eu direktivi 98/83/EC, o čemu (naravno) poseban tekst) za destilovanu (ili skoro takvu) nije od većeg značaja, jer će par desetih delova mg NaOH ili par mg „sode bikarbone“ od kisele prave neutralnu ili blago baznu*. Za puferske mogućnosti organizma ništa posebno.
* ako ćemo u „sitna crevca“ za porast pH destilovane vode za jedan (npr. od 7 do 8) potrebno je tek 40 mikrograma NaOH (10-6 mol), ako je već malo zakišeljena (upijanjem CO2 iz vazduha pre svega) onda svakako nešto više (npr. za porast od 5,5 na 6,5) ali je svakako mg (jedan ppm!) na litar NaOH dovoljan da preokrene od DV vode u blago baznu (a posle ide lako i do desetke!*).
*CO2 „pruža otpor“ jer pravi „puferčić“ (jako ga je malo iz vazduha u vodi pa zato deminutiv), preko ravnoteže CO2×H2O („ugljena kiselina“, u starim knjigama H2CO3 što praktično ne postoji), HCO3- i CO32- jona, a kad se „pufer“ potroši, pH skače (ma ripa) kao luda (pH vrendost pa je ženskog roda).
Btw (ovo je sve računica napamet, bukvalno, da bih je potpisao morao bih makar "olovku i papir" da uzmem (uz digitronče), mada se "velike brojke" preko eksponenata svode na jednocifrene brojeve ... no, opet - da naglasim da se ne uzima kao "zdravo za gotovo" (za osmotski pritisak sam koristio "pinkle" i "sokoćala").

LEPO SAM ODBRANIO PREČIŠĆENU VODU ... ZNAČI DA SAM „ZA“?
Pa ... nisam baš. Naveo sam samo da surova kritika pijenja vode nije previše zasnovana.
Btw. Ljudi (istorijski/evolucijski) nisu baš pili destilovanu vodu ali jesu vode koje su blizu tome (kišnica, kondenzovana voda i slično).
Ipak je pijenje takve vode povezano pre sa rizicima nego sa „pucanjem od zdravlja“. Ne vidim razlog (poseban) da je ovakva voda zdravija od niskomineralizovane (koja ispunjava sve zahteve) meke vode sa nekog izvora (ili iz bušotine). Čak ni od prosečne česmovače.
JEDNOSTAVNO – propisi za pijaću vodu su toliko detaljni, striktni i u praksi (više decenijski na milionima ljudi) dokazani, da bi dalje prečišćavanje bilo potrebno. Onde gde je kvalitet vode sumnjiv može biti od koristi (kao i u vanrednim situacijama) ali ne mnogo više od toga.
Pro & Cons. (Za i Protiv)
Pro (ZA): Voda sadrži manje teških metala ... i uopšte supstanci koje destilacija dobro uklanja.
Cons (protiv): međutim, sadrži i manje (korisnih) minerala, a može i povećati konc. nekih zagađivača, naročito organskih (sa visokim naponom pare), gde spadaju i pesticidi. RO voda je tu u prednosti ali i ona nije savršena, manji (pa i veći neutralni) molekuli mogu proći kroz membranu („kao nož kroz sir“), membrane fauling se teško kontroliše u kućnim uslovima (naročito za supstance koje ne utiču bitno na provodnost vode, inače je konduktometar uglavnom dovoljan).
Pro: sadrži manje mikroorganizama. Destilacija ih ubija (naročito viruse), a RO ih u velikoj meri uklanja (mada stare membrane mogu i da pogoršaju ovaj parametar a da to ne možemo lako detektovati, bez analize).
Cons: Da, ali nije bitno. Dobro, nema crvenih kolonija, ni onih dozvoljenih nepatogena, ali propisi su dovoljno dobri da problema neće imati 99,99% ljudi (i više), a i postavlja se pitanje da li je potpuna sterilnost nešto dobro ili ne (osim u izuzetnim slučajevima, ovde pričam o prosečnim).
Ajd' i da obrnemo (prvo mana, pa posle (eventualna) odbrana):
Cons: Ne sadrži minerale potrebne organizmu! (ovo jeste značajno)
Pro: može se (prilično) nadoknaditi hranom (suplementima) ali je pitanje čemu to (može biti skupo a svakako je naporno). Ovo je zaista veliki nedostatak korišćenja DV vode za piće.
Cons: Loš ukus i loše gasi žeđ.
Nema Pro, može se (donekle) navići ali ostaje kao nedostatak.
Cons: Brzo se ukiseli (nema puferski kapacitet, upije ugljen-dioksid ekspresno)
Pro: Da, ali nije mnogo bitno (vidi prethodnu diskusiju).
Cons: Skupa je! (jeste, makar u odnosu na česmovaču)
Pro: da, ali je jefinija od  flaširane vode! Treba vam nešto manje od kWh po litru što znači 5-6 rsd po litru (4-5 Euro cents). Destilator je ... par stotina € ($) ... može i nešto jeftinije ali za dobar svakako treba.
RO voda je još jeftinija ... skoro ceo red veličine (u kućnim uslovima manje; doduše novi sistemi za rekuperaciju energije (postoje i kod RO) su za destilaciju efikasniji pa se razlika drastično smanjuje).
RO uređaj (kućni) je sigurno par stotina evra, možda i nije mnogo skuplji ali svakako nije jeftiniji od destilatora. U principu, ne bih pravio razdor između RO i destilacije (ovde su oba „protiv“ obične vode, naročito dobre česmovače).
UF! (htedoh još ponešto da kažem ali dosta je i ovo, možda još ponešto dodam).
Potencijalna korist: izbegvate (doduše u većini vodovoda retke) neispravnosti vode (obično ispod 1% uzoraka), može biti i dobro za zdravlje (ali nije dokazano), u svakom slučaju je prilično prečišćena voda i nije (bar ne posebno) štetna. Možda je korisna u slučajevima kamen(c)a u bubrezima (iako voda čak ni tvrda za ovo nije „odgovorna“ već metabolizam, ipak kod ovih pojava svakako da je bolje piti meku vodu, a od prečićene nema bolje).
Već je navedeno da je odlično za vanredne situacije i nepravilnosti rada vodovoda (eventualnih i povremenih), izbegava se (koliko god te priče bile preterane) i štetnost plastičnih kontejnera (PET ambalaže) jer vodu ćete skladištiti u staklo ili pogodnu plastiku (o tome poseban tekst, naravno; doduše „jednog lepog dana“ kad dođe na red).
Može uštedeti novac u odnosu na dobre (makar i u plastici) izvorske vode (niskomineralizovane, sa cca. 50 do 100 mg CaCO3 tvrdoće i oko 100 ppm ukupno rastvorene materije, koje su verovatno još i bolja varijanta „destilisane“ vode).
U krajnjem slučaju može se mešati (ili naizmenično piti) sa česmušom i/ili flaširanom vodom.
Završna reč:
Zapravo nisam pobornik pijenja (isključivo) destilisane (ili RO) vode (ili pretežno nje), ali sam kritikujući je zapravo (Tačku po tačku) prilično odbranio ovaj koncept (nije mi bila namera). Ovo znači da je moj stav „pretežno protiv“ manje zasnovan na činjenicama, a više na predrasudama (prethodno pročitanim, strahom od nepoznatog i sl.), pa sam pišući ovo ublažio na „umereno za“ (oprez za isključivo takvu vodu).
U svakom slučaju, konsultacija sa lekarom je preporučljiva, ako isključivo prelazite na ovakvu vodu, u početku bar, radite redovne analize krvi i urina ... lični savet je da to bude samo deo vode koju koristite (ako uopšte).
Nemojte ići na isključivo korišćenje ovakve vode zato što je moderno, osim čistoće (nesporne) vode, većina argumenata da je zdravija nije dokazana, postoje čak i pojedine studije za suprotno. Ne vidim poseban razlog za prelazak na ovu vrstu vode, osim ako Vam je vodovodska (česmuša) lošeg kvaliteta (kao alternativa, bar delimična za flaširanu vodu). Zdravstene razloge takođe ne mogu navesti i koliko znam ne postoji opravdanje u tom smislu. U svakom slučaju za to su lekari, medicinska nauka (fiziolozi naročito) bolji sagovornici, pa se svakako obratite njima, a napamet i po svaku cenu ne hrlite ka ovom konceptu. Mnogo je tu (raznih) interesa, a nezasnovane kritike česmuše su česte i rade se iz (raznih) direktnih interesa. U većini slučajeva česmuša ostaje nenadmašna ali se (odavno) povija pod napadima raznih lobija („pakeri“ i „brendaši“ su tu najjači, flaširana voda je biznis od više desetina (stotina?) milijardi dolara godišnje).

Da ne pišem poseban tekst, možda kasnije, napomena:
za sva tri koncepta ima mesta (vododovska voda, prečišćena, flaširana (izvorska pa i pripremljena (fabrički prečišćena sa dodatim mineralima)), ali upravo po tom redosledu (više o tome u pojedinačnim tekstovima, ako stignem do njih, zavisno od čitanosti i reakcija na blog) a sve je više obrnuto, i sva prilika da će biti potpuno naopak (redosled). Mislim da i u XXI veku (smanjenjem zagađenja i (bar) u sledećem) česmuša treba biti osnova pijaće vode uz dodatke prečišćene i flaširane. No detaljniji argumenti u posebnim tekstovima.

Pijenje čiste (prečišćene) vode


Prvo sa čim se suočavamo je sam naslov. Šta je (pa sad) to čista voda?
Za početak: da li je čista i prečišćena voda isto?
Zavisi koliko je prečišćena i koliko čista (a još i ne držim politički (sofistički) govor).
Dakle nije (baš) isto.
Čista voda ili bolje reći „najčistija“ je (u užem smislu) HEMIJSKI ČISTA voda.
Aha, to je ono H2O ... pa i ne baš!
(auuu! Ako ste pomislili (nešto kao): „Izem ti ovu hemiju, ne može lako ni da definiše stvari“, niste daleko od istine, ali priroda je čudnija od svega što čovek može da izmisli, pa nije baš ni prosto kao voda (pasulj)).
Na planeti zemlji se podrazumeva (iako nije konstantan odnos) rastvor (mešavina) H2O, HDO, D2O (i da ne cepidlačim sa tritijumom („super teškom vodom“ i njenim varijacijama) koji je blizu proseka za planetu zemlju ... recimo onaj po „Bečkom standardu“ (ne nije ni bečka šnicla ni figurativno rečeno).
Vienna Standard Mean Ocean Water (VSMOW) je standard za vodu koji definiše izotopski sastav vode u slatkoj vodi.
Ček, ček (ala ste vi (fiziko(šiziko)-hemičari glupi, pomislili ste (u 99%)), pa zar nije standard za morsku vodu (vodu u okeanu), samo ime mu kaže. Pa, možda jesmo glupi jer smo za ono što smo u glavu strpali premalo plaćeni (što jest' jest') ali ovde niste u pravu. Standard se odnosi na neslanu vodu, jer se radi o isparenju prosečne okeanske vode (pa sastav kondenzata je taj gde je odnos standardizovan). Posebna je priča zašto i koliko (ne mnogo) se razlikuje izotopski sastav vode na planeti ali to trenutno nije tema pa će o tome biti više u tekstu o „teškoj vodi“ (pa jeste, „teška“ je ... uobičajen (anglosaksonski) izraz, ali bi pravilnije bilo reći „gusta“ voda (jer je zaista c.c.a. 10% veće spec. gustine (zapreminske mase) od „obične“ ... da, led ove vode tone u običnoj). I da ne dužim, sve zavisi od konteksta, jer naziv „teška“ (heavy) potiče ne od „makrsoskopskih“ osobina već osnovnih vezanih za sam nukleus deuterijuma koji je (približno) duplo veće mase od vodonika.
Standard ima godina koliko i autor ovih redova (nešto (malo) manje od 50) i koristi se u raznim istraživanjima da bi se rezultati mogli upoređivati. Naravno, kao i uvek, takvu je teško dobiti ako se prečiščava neka lokalna voda već bi (strogo gledano) trebalo da se (dodatno) prečišćava baš standardizovana (ali ne destilacijom jer će makar u manjoj meri da se taj odnos poremeti).
Za sada bih (zaista) zanemario izotopski sastav, uz još jednu napomenu (i stigosmo do podne letnjeg dana): izotopi kiseonika (17O i 18O) su mnogo rasprostranjeniji od D (2H) tako da takvih voda ima mnogo više od „teške“ (D2O).
U čaši vode koju (obično) pijete ima 18 vrsta voda ILI bolje rečeno 5 vrsta (zanemarujemo tricijum T (3H) koga ima toliko malo u vodi da ga je izuzetno teško i odrediti, na sreću, pošto je radioaktivan i svakako nije zdrav).
H2O (gde je O kiseonik atomske mase 16) je samo cca. 99,75% od ukupne vode, 0,2% je H2O gde je O izotop kiseonika at. Mase 18), ostalih 0,05% su sve ostale kombinacije. Na jedan atom deuterijuma dolazi oko 6450 atoma vodonika, pa je toliki i odnos „polu-teške“ vode (HDO) u vodi, dok je D2O tek nekih 25 na milijardu (0,025 ppm) računajući sve izotope kiseonika.
I tu je kraj (nešto više u delu o teškoj vodi).
HEMIJSKI ČISTA VODA
Je (uprošćeno) voda koja je prečišćena u toj meri da su sve druge supstance prisutne samo u tragovima (ispod granice detekcije ... čega?) ... uh, nije baš neka definicija.
Najbolja je da je to približno H2O (bez ičeg drugog) sa provodljivošću od 0,055 mS/cm.
(strogo gledano to se zove „ultra čista voda“ (ultra pure water)).
Prečišćene (pijaće) vode (u tehnološkom smislu prečišćene, za vodu koja se upotrebljava u procesima) se dele na nekoliko kategorija (klasa), ali neću da unosim mnogo brojki (već sam previše sa izotopima) pa ću uprostiti prema procesima (a ne rezultatu koji daju, tj. samo ću kvalitet dobijene komentarisati bez detalja).
Uglavnom se pod ovim podrazumevaju: destilisana voda, dejonizovana voda i voda dobijena reverznom osmozom (RO) (naravno i njihovom kombinacijom ali to su već visokoprečišćene vode, blizu one „ultra“, koja se obično dobija elektrodijalizom već prečišćene vode (jedan od tri procesa koji su pomenuti)).
Naveo sam već prema vremenskoj skali kako su tehnologije prodirale, do šezdesetih je prečišćena voda bila (samo) destilisana (ili više puta destilisana), pa se pojavio proces jonske izmene (60-tih od 70-tih prošlog veka preuzima primat, kod nas nešto kasnije (tek 80-tih, uz negodovanje i pominjanje „starih dobrih vremena“, kako to obično biva). RO takođe potiče iz 60-tih XX veka (u tehnološkom smislu) ali se više koristila za desalinizaciju morske vode, pa za prešišćavanje otpadnih voda i omekšavanje vode ... tek 80-tih i (naročito) 90-tih postaje značajna i za proizvodnju prečišćene vode i opasna konkurencija IE (Ion Exange) tehnologiji. Zapravo, njihova kombinacija je trenutno najzastupljenija za proizvodnju visoko čiste vode (obično ispod 1 mS/cm) u industriji.
Više o razlici destilovane i demineralizovane vode na:
No to je bilo (više) u tehničkom smislu. U kontekstu vode za piće treba naglasiti sledeće:
1) Demi (demineralizovana) voda ne mora (i obično nije) biti mikrobiološki ispravna, jer „jono-izmenjivači (kolone)“ ne uklanjaju organske supstance (ugljene hidrate, proteine, masti ... da navedem samo „hranjive“) kao ni mikroorganizme.
Ovo je već diskvalifikuje za upotrebu kao pijaće vode (ako je još trebate i prokuvati, onda je džaba trud).
Previše dobar kvalitet (visoko prečišćavanje od rastvornih materija (soli)) će samo povećati negativne strane druga dva tipa vode (destilovane i „RO vode“), tako da ispada (na prvoj krivini).
Ima tu još što šta da se kaže ali dosta je.

Ultra čista voda je (makar) preskupa da bi se koristila kao pijaća, a nema posebne karakteristike (uslovno pozitivne) u odnosu na vodu dobijenu RO ili destilacijom, pa bih (makar i sterilisanu) UP (ultra pure) vodu, takođe izbacio kao ozbiljnog kandidata za pijaću vodu (bez dubljih diskusija, naravno negativne strane prečišćene vode pojačava, uslovno pozitivne (još izraženije) nisu od posebnog značaja (nisu mnogo „pozitivnije“ da tako kažem).

Ostaju destilovana i RO voda. Po nivou rastvornih materija i uopšte (tehnološkog) kvaliteta su tu negde (cca. 98% manje rastvorenih suspstanci od početne, pijaće, vode). Voda dobijena putem RO je nešto jeftinija (manji proizvodni troškovi) ali su investicioni troškovi veći pa je sve pitanje količina (proračuna).
Vrlo (VRLO) sam sumnjičav da se obe mogu dobro sprovesti u kućnim uslovima, tu je u prednosti destilacija (makar za vodu za piće mada su količine potrebne i za kuvanje već veliki trošak), jer se (razni manji) laboratorijski destilatori mogu instalirati i u kući (stanu). RO za kućne uslove nije više nedostupna tehnologija (potreban radni pritisak se postiže prostim pritiskom u mreži, o tome nešto kasnije) ali je pitanje da li će u dužem vremenskom periodu moći da se dobije dobar (željeni) kvalitet vode (bez predtretmana). Iako će vas prodavci ovih uređaja (uglavnom laici, retko kad i hemičari ili tehnolozi) ubeđivati u suprotno (kako će to raditi predviđeno vreme, pa „samo“ zamenite membranu) to je samo makreting (ali o tome više u delu o tehnologijama prerade vode). Osim predtretmana potrebno je i praćenje kvaliteta zbog mogućnosti otkaza membrane pa sve to može biti previše komplikovan koncept za kućnu upotrebu (uz sumnjive rezultate). Doduše, kućni RO uređaji su zaista simpatični i vrlo su napredan koncept ali jedino „full house“ rešenja i to pre svega za tehničku vodu (omekšavanje), kao što ih ima na tržištu liče na ono što se obećava mada je sve to na „klimavim nogama“.
No to je (zaista) druga priča.
Još samo da dodam da je voda iz kazana (za pečenje rakije) obično nižeg kvaliteta od očekivanog i često sadrži jone metala (bakra najviše) u koncentraciji većoj od one u polazoj (pijaćoj, vodovodnoj) vodi.
Vraćam se na (osnovu) temu:
PREČIŠĆENA VODA KAO PIJAĆA – DA ILI NE.
Nije baš Da/Ne pitanje, ali ako se tako postavi, onda je odgovor – NE.
U smislu Da/Ne/možda (ili kao mit: confirmed/busted/possible), onda je ovo treće.
Još bolje rečeno u nekoj od nijansi sive (ako su DA i NE, belo i crno).
(u delu koji sledi destilisana voda je u značenju prečišene vode, može biti i voda dobijena RO-om)
Skraćeno i uprošćeno:
Isključivo pijenje destilisane vode – NE.
Isključivo pijenje desti. vode u velikim količinama – svakako NE.
Svakodnevno piti DV (Destilisanu Vodu) – ne, bar ne u dužem vremenskom intervalu.
Piti DV vodu (osim u manjim količinama, povremeno ili kraći period; dakle kao dopunu običnoj) bez konsultacija sa lekarom – Nikako.
Piti kao dopunu običnoj vodi – možda (uglavnom da).
Piti u „terapijske“ svrhe uz lekarski nadzor (u nekom ograničenom vremenskom periodu i ograničenih količina; laboratorijske kontrole prema savetu lekara, elektroliti (naročito), bar opšti pregled urina, češće od analiza krvi, verovatno) – možda.*
* Ovde moram da naglasim da (bar meni) nije poznata NIJEDNA priznata (ili makar dobro ispitana) procedura u pomoćne terapijske svrhe ovog tipa (a još manje čisto terapijske).
Povremeno popiti destilovanu vodu – DA.
Povremeno piti destilovanu vodu, dodajući je u druge pijaće vode („česmovaču“, izvorsku (flaširanu ili ne) – DA, naravno. I (još „naravnije“) ovo (svakako) nije obavezno, ali može biti deo „folklora“ u oblastima sa veoma tvrdom vodom (naročito za kuvanje kafe i još više čaja) ili vodom na granici upotrebljivosti (kvaliteta pijaće vode), kao što je dobar deo Vojvodine.
Probati – što da ne!* (naravno, ukus nije neki, više o tome kasnije)
*Na ovo mnoge moje kolege reaguju burno (NEEEE ... a perforacija želuca, creva ... neminovna strašna smrt ili najmanje operacija da vam spasi živu glavu ... i slično), zbog pogrešnih (starih) stavova da je destilisana voda opasna u smislu da je osmotski pritisak između membrane ćelija (sluzokože, najčešće je u „starim predanjima“ (starih profesora) podrazumevan želudac) i destilisane vode prevelik i da će (može) doći do oštećenja sluzokože koja je u kontaktu sa destilisanom vodom.
Ovo je naravno, pogrešno, iz mnogo razloga (liči na vic zašto moj pas nije mogao da ujede babu, prvo dobro je vapitan i miran, drugo – uvek je (van dvorišta) na povodcu ili ima i brnjicu, a pod tri – ja i nemam psa).
Pod „tri“ – ja i nemam psa! (želudac nije nikad prazan a i ćelije sluzokože nisu baš crvena krvna zrnca da bi „pukle“ pri izloženosti jako hipotoničnom rastvoru (DV)*, pa osim ako se ne radi o velikim količinama nema bitne razlike između obične vode i destilisane vode)
*negde sam našao podatak da je bilo problema ovog tipa u jednoj studiji ali da je više njih to opovrglo (ali nije bilo navedeno koji je to članak, i nisam mogao da ga nađem, pa nije bilo svrhe tražiti one (više njih) koje nisu zabeležile probleme ove vrste (iskreno zaboravio sam i koliko su ti problemi bili izraženi)
Svakako, nije dobro piti velike količine, naročito „na prazan želudac“, ali jedna čaša destilovane vode neće biti problem (dve-tri nakon obroka, ne navodim šta preporučujem nego koliko mi ne izgleda opasno, odnosno koliko mi izgleda razumno (ne bih da tražim studije ove vrste ako neko zna za takve, neka navede u komentarima, biću zahvalan na uštedi vremena).
Pod dva: ako je tako (a nije) –  meke (izvorske) vode su jednako opasne! (sadržaj minerala ispod 100 ppm, npr. Rosa u Srbiji). Vidi sledeće.
Pod jedan:  Ne mogu zameriti starim profanima što su uzimali osmotski pritisak između izotoničnog rastvora i destilisane vode kao nešto značajno (naravno kroz idealno polupropusnu membranu, što u prvoj aproksimaciji može biti i tanko crevo, ali do njega DV nije više toliko čista, zar ne?) jer osmotski pritisak (u odnosu na hemijski čistu vodu) humane plazme/krvi (da ne tražim kolika je razlika) je cca. 7,4 bar (7,38 bar koliko sam našao što je blizu 7,39 za izotonični rastvor NaCl po kalkulaciji, znači to je to*).
(zanimljivo je da se navodi (za krv doduše) od 7 do 7,84 ili uže gledano 7,2 do 7,65 bar, a šta je tačno ne bih znao, za plazmu sam siguran (sa sve uticajem proteina) kao i da razlika ne može biti velika, npr. često navođenih 7,5 bar bi moglo biti za krv ... odakle tolike razlike ... verovatno je deo računski, npr. 7,2 se dobija ako se konc. NaCl zaokruži na 0,15 mol/dm3 a 7,545 se dobija ako se uzme (pravih) 0,154M NaCl uz osmotski (Van 't Hoff-ov) koeficijent za NaCl od 0,95 (što nije baš precizno, 0,93 je tačna brojka) i slično, uglavnom za plazu sam uzeo iz medicinske literature (valjda je i mereno) a pošto odgovara izotoničnom rastvoru mora da je i tačno; uzgred, očigledno da ±par % ne igra (ni) tako veliku ulogu).
*zapravo je 7,40 ako se uzme u obzir molalitet a ne molaritet (iako je razlika tek oko 0,1% jer je gustina rastvora tek nešto preko 1000kg/m3, kad se uzme u obzir temperatura od 37 cel.
Sad ono bitno:
Iako tih 7,4 bar izgleda mnogo (više je od dozvoljenih 6 bar u vodododnoj instalaciji, 3x više od minimalnih 2,5 bar za hidrante; cca. duplo više od pritiska u (nekom) prosečnom vodododnom sitemu, ili ako više volite kao u vodi na dubini od 74 m (cca. 72 m ako je morska u pitanju), TO nije tako strašno.
Razlika u slučaju obične vode je mala. Na primer, razlika je tek 0,35 bar za (jednu od) izvorskih voda jedna od tvrđih sa 16,5 nemačkih stepeni i sa ukupno rastvorenih soli (čak) preko 500 ppm (nešto ispod 500 mg/l ostatak žarenjem). Što će reći da je i tu osmotski pritisak oko 7 bar pa ako će presuditi ono preko onda neka bude. Razlika je uglavnom 0,1-0,2 bar (izvorska/vodovodska voda) a neke niskomineralizovane vode imaju i ispod 0,05 bar u odnosu na hemijski čistu vodu tj. u odnosu na plazmu i preko 7,3 bar (ako se uzme u obzir da destilovana (RO) voda ima par mg/l rastovorenih soli i još manje mineralilzovane vode (kojih ima u prodaji) onda je razlika tek 0,02 bar a takvih voda se hiljade ljudi napijalo po litar odjednom bez perforacije unutrašnjih („šupljih“) organa.
Ovde još da dodam da čak i visokomineralizovane (mineralne) vode (“kisele” tj. bazne koje se obično gaziraju) retko imaju (ili su tu negde) osmotski pritisak veći od 1 bar (čak i sa više od 1 g suvog ostatka i preko 1,5g TDS).

Na primer, jedana od rekordnih voda (sa više od 1 g/l Na, sa više od 3g/l hidrogenkarbonatnih jona, TDS oko 4,5g/l), visoko mineralizovana (i svakako neprimerena (bar kao i destilovana, po mnogim pokazateljima mnogo više) voda (Btw. ima i preko 100 mmol/kg ukupan molalitet) ima 2,25 bar “tehnološki” osm. pritisak što je nešto preko 2,5 bar ili trećina izotoničnog rastvora. I dalje je razlika (osmot. P) oko 5 bar.

уторак, 04. јул 2017.

UVOD (INTRODUCTION)


VODA
Neće ovde biti (možda samo u vidu referenciranja) o osobinama vode. Ima toga na net-u „do 101 i nazad“, niti bih (baš) mogao da o vodi pričam satima ili danima kao neki od mojih (bivših) profesora ili asistenata (sada profesora). Niti bi to bilo korisno bilo kome.
Dakle, ovaj blog je zamišljen kao otvoreno razmišljanje o „pijenju vode (pijaćoj vodi)“.
Kao što sam na blogu o uljima izbegavao visokoparne stručne detalje, tako ću i ovde (dobro, možda malo manje). Što manje hemijskih jednačina, više čitalaca. Dobro, neke pojmove ću morati da objasnim i da zađem u stručne (naučne) detalje ali će moći da se prati.
Naravno da kao inženjer nisam dovoljno u materiji kao što je fiziologija ali ću taj deo pisati na osnovu ozbiljne literature ali bez stručnih detalja (naravno) i na način kako to shvatam i kako bi običan čovek razumeo (posledica stručnih stavova).
Za uvod (i početak) TRI osnovne stvari (time se može i završiti ceo „projekat“ (nije projekat, već „work in progress“ (tekući rad ... „fluidni projekat“ ili u ovom kontekstu „tiha (tekuća) voda“).
Prvo:
Koliko vode treba piti (dnevno)?
Ovo nije deo u kome sam stručan, ali nakon pročitanih (i diskutovanih) stotina tekstova (desetina sati sa lekarima, profesorima (kolegama) ) mogu da kažem koju reč (sada samo „reč-dve“).
Da li je to 8 čaša (2 lit)? Pa makar i na silu?
Ne, narvno, ali je dobra „srednja vrednost“. Možete da ne pijete 2 litara dnevno ali ako je statistički (dovoljno) blizu ove vrednosti sva je prilika da ste na dobrom putu (ka savršenoj količini).
Nije čak ni 1,5-2,5 lit. Pravi odgovor, možda je „najbliže“ tome: 0,5-5 litara.
Naravno, ovo se odnosi na vodu u čistom stanju, koja nije unešena hranom, pa čak ni sokovima ili drugim pićima (bezalkoholnim ili koja sadrže alkohol). I ovo je uslovno, jer neke vrste „pića“ (sa 99% ili više vode i relativno malo soli, na primer koja ne premašuje značajno preporuke za pijaću vodu (ima ih više ali o tome drugi put) se mogu smatrati (vrlo uslovno) „vodom“, ali bih ja to ostavio kao posebnu kategoriju i ostavio samo vodu (računajući i onu sa visokim sadržajem minerala, ali naravno nižim od osmomolarnog rastvora („daleko nižim“ ali o tome takođe kasnije) unutar količine vode koju (odrastao čovek) treba da popije (neće biti zaboravljena deca ali to je već nešto što bi pedijatri i uopšte lekari trebalo da savetuju, pa ću tu biti jako oprezan).
BTW (UZGRED): (Medicinski) Stručnjaci (koji se bave fiziologijom) idu tako daleko da vodu u koju je isceđen (samo) limun (bez šećera) već ne smatraju „vodom“ već „hranom“ što će biti uzeto u obzir ali samo u posebnim slučajevima (Njutnov zakon gravitacije je dovoljno o.k. za planetu zemlju i uglavnom za solarni sistem pa Opštu relativnost u prvoj aproksimaciji možemo zanemariti, iako moderan život mora da je uzme u obzir (GPRS)).
Dobro da nisi rekao „od 1 dl do 10 lit.“ tu bi svakako bio 99,9999% u pravu ...
Široke granice su postavljene zbog toga što potrebe za vodom mogu biti VEOMA različite.
Čovek će sasvim dobro funkcionisati i sa manje od litar vode ... prillčno dug period, a ako radi u klimatizovanom prostoru (leto-zima) i nije mnogo fizički aktivan ... još duže. Uzevši u obzir da najviše vode koju organizam koristi nije iz spoljnih izvora nego je to „endogena voda“* (ali i o tome u (verovatno) posebnom tekstu) verovatno ne samo mesecima nego i godinama (bar kod nekih ljudi). Pet litara je sa druge strane zaista velika količina vode, koju nije baš (ni) pametno uzimati dug vremenski period, naročito (bolje reći isključivo) ako za to nemate poseban razlog.
* vodu koju stvara sam organizam (oko 80% ukupno unesene vode za potrebe organizma (čoveka)). Ukupna količina vode potrebna za funkcionisanje organizma čoveka je nekih 10 litara dnevno.
I zaista, potrebe mogu jako varirati između perioda umerene temperature („optimalne“, npr. 20-25 cel. i „umereno sunčano“ (oblačno)) i letnje žege (+35-40 °C koliko je bilo kada je početo pisanje ovog teksta).
Znojenje, uslovljeno visokom temperaturom ili fizičkim radom (sportskim aktivnostima) može da poveća potrebe za („onih“) „optimalnih“ 2 litara pa i više (sve na dan, naglasiću kada bude na neki drugi period).
Varenje hrane troši dosta vode (prosečno koliko i znojenje ili „tu negde“), a u vezi sa tim i zavisno od vrste hrane koju unosimo (više ili manje). Unos soli (uglavnom kroz hranu, presoljavanje) može da poveća potrebe za vodom, itd. i sl.
Bolest može da poveća (objektino ili subjektivno) potrebe za vodom (ili za „pijenjem vode“) ali to je već za medicinsku nauku, uzimam „prosečno“ „zdravu“ „odraslu osobu“ (koliko god prethodne tri odrednice bile „razvučene“).
Dakle, opšti odgovor na pitanje je:
-        Verovatno da je dobro da pijete makar JEDAN litar vode (ili tečnosti sa mnogo vode i bez mnogo hranjivih sastojaka („nutrijenata“ kako se to sad na „čistom (modernom) srpskom jeziku, ovih dana, kaže).
     Da (is)kažem i jednu „jeres“ ovde („jeretičku misao“): ništa strašno neće biti ako pojedinih dana (pa i u nekom vremenskom periodu) pijete manje od tog (famoznog) litra, naročito ako hranom unosite velike količine vode (čak ni leti, ako je ta hrana, npr. lubenica).
-        Najverovatnije da Vam više od 2,5 (3) litara nije neophodno (pa ni zdravo), makar u dugom vremenskom periodu, i ako ne natprosečno ne gubite značajne količine vode.
     Naravno, čak i duže vreme ćete količine od litar (pa i par) „viška“ lako izbaciti preko mokraće (sistema organa za izlučivanje (vode/tečnosti), čak neće biti ni preveliko opterećenje, ali preterivanje svakako nije dobro i može biti jednako loše (veliki problem) kao i kada se unosi manja količina.
-        Lično nisam dobar reper, jer se natprosečno znojim, pride i “halapljivo“ pijem vodu. Ipak, i sa jednim litrom preguram dosta dana, mislim da sam u proseku na 1,5 lit. a leti verovatno na 3 lit. (prosek, često i po 4, ređe više, litara).
Potpitanje je (naravno) nije li bolje preformulisati pitanje u:
koliko je vode potrebno uneti spolja (pijenjem i hranom (šire gledano)?
Verovatno da. Zbog toga i one velike granice. Ako mnogo vode unosite hranom, naravno da Vam od 2 do 3 „fizioloških“ litara (neophodnih organizmu), manje treba u obliku vode i obratno. No, ovo značajno komplikuje stvari a već u sledećem pitanju (odgovoru) biće i bolje definisano.
Stvari se dodatno komplikuju time da pojedini napici (koji sadrže kofein ili alkohol, kao najpoznatiji primeri, ali svakako ne i jedini) zapravo više „troše“ vodu nego što je „dodaju“ (biće i o tome).
Zavisno od načina ishrane, treba će vam različite količine (u odnosu 3:1 ili čak i više) vode. Litar je zaista lako i zdravo popiti (čak i zimi), čak i ako vam nije neophodno, a neznatno više (1,5) je svakako nešto što će pre biti dobro nego loše i može činiti Vaš organizam zdravijim.
DRUGO: treba li piti vodu „na silu“? (i kad niste žedni)
Verovatno NE. Moj lični stav je: SVAKAKO NE.
„Kad osetite žeđ već je kasno (ma da umirete lagano do ekspresno) već ste dehidrirali“
Ovakvo (obično marketingško) tvrđenje ste (na reklamama naročito) sigurno čuli (u raznim varijacijama).
Ako je tako i naučno, nije baš BUKVALNO. To što se time koriste „proizvođači“ (točioci) vode, je nešto što se toleriše a možda ne bi trebalo.
 Nećete doduše (baš brzo) tako poremetiti osećaj žeđi (da, može da bude nesiguran, to je tačno ali što ga više ne poštujete, sve će nesigurniji biti) ali tokom godina sigurno (najverovatnije, bar većina)  hoćete („pa, šta, bitno da uvek uz sebe imate (magičnu) flašicu (od 5 dl) uza sebe“). Prefinjen osećaj žeđi (urođen je 90% takav, grubo rečeno) je nešto što treba slediti.
A niko ne kaže (na reklami npr.) da ne treba piti tu flašicu „kao vo“ (na iskap) ... jeste, kažu „gutljaj po gutljaj“ ali se sugeriše „što više“ (tih) flašica na dan, pa je gutljaj po gutljaj nešto što se podrazumeva skoro „kontinualno“ (ceo božji dan, uz veoma krakte pauze). To što ćete “pola (radnog) dana” provesti u WC-u kao da nije problem … na mnogim radnim mestima može biti a i gde nije, nije baš zgodno.
Drugo pitanje dodatak: da li je dobro pratiti boju mokraće kao orijentir da li ste dobro “hidrirani” (tako se valjda kaže po “novom”)?
Kažu (stručni u oblasti, lekari): DA.
Ali samo kao indikator, ne kao neki precizni vodič. Ima o tome na internetu dosta, pa neću da se petljam tamo gde mi mesto nije (što ne znam dovoljno dobro). Svakako ne treba trčati (bukvalno) “na izvor” i piti velike količine vode samo zbog tamnije boje urina, niti težiti beloj boji (dobro, što svetlijoj žutoj svakako) po svaku cenu, a još manje drastično redukovati unos zbog “bezbojnosti” (praktično “bele” boje).
TREĆE (za blog najvažnije): Koju vodu piti?
Pošto će blog ovim da se bavi, ovde neće o tome da se davi (sada)!
Ovo bi trebalo da bude centralno mesto bloga ali u prvom tekstu neće biti (ni) naznaka o odgovoru na pitanje (inače čemu ceo blog).
Naravno, odgovor u prostom obliku i konkretan (Yes/No, tačan odgovor pod a), ili tačan odgovor pod a, b i d) neće biti dat, a (nije to razlog) ličnog sam mišljenja (ne, nisam otišao po isto, nigde) da takav i ne može da se da (da se odgovori konkretno i kratko).
Blog će možda biti korisniji zbog njegove koncepcije (slobodno razmišljanje i opis konkretnih voda, onih iz raznih vodovoda i onih koje se mogu kupiti (flaširane ili balonirane), kao centralno mesto, ali ne i jedino).
Još jednom (pa još bar 90x) da ponovim: biće malo od struke i nauke, ali u “najblažem” obliku, uz pojedinačne (kratke) izlete u malo više od toga.
Neke od tema koje će biti razmatrane (pa da završavam prvi tekst, post, šta god):
Pijenje čiste (prečišćene) vode, da ili ne?
Pripremljena voda (Prepared water) ... ***
Izvorska voda, da naravno, ali kakva? (i koja?) (po sastavu) i po vrsti (arterski (arteški) bunari, subarterski i primarne izdani); u 2-3 dela.
Flaširana voda (flaširanje vode)?!
Voda iz vodovoda (sa česme, iz creva)?
Flourisanje vode? (deo II vode sa prirodno visokim sadržajem fluora)
Moje omiljene (vode).
Bazne vode. Šta, kako i zašto.
Tvrdoća pijaće vode (možda i u dva-tri dela).
Teška voda ("smrt voda").
Visoko mineralizovane vode (“kisele vode”, “mineralne vode”, “mineralne vode sa visokim sadržajem rastvornih elemenata, itd i sl.)
Primeri “dobrih” voda za piće. (Moje omiljene II, ali šire od toga)
Ajd’ malo komentara na komercijalu (prethodno II deo)
Mešati razne vode, dobar savet, ali može li se malo razraditi tema?
Pijaća voda i radioaktivnost.
Malo o tehnologijama prečišćavanja vode u vodu za piće.
Voda iz hrane (možda i ranije, možda i u više delova).
Kućno prečišćavanje vode?! (da, ne ili možda)
Šta raditi kad “nemate kud” (loša vodovodska voda i slični “problemčići“).
Desalinizacija vode (morska voda i voda za piće, u kakvoj su vezi)?
Navedeno predstavlja (ujedno) i radne naslove tekstova koji slede (sve navedeno … uz mnogo sreće do kraja 2018. ako uopšte, ali ko zna, veći deo može biti i do kraja tekuće (2017.) godine).
Možda će se donekle razlikovati naslovi, a i redosled može biti drugačiji.
Uglavnom, navedeno predstavlja većinu tema o kojima vredi nešto reći (uz diskusiju, kojoj se nadam, ali se nadam umerenoj i “sve u svoje vreme”). Naravno, uvek će nešto biti što nije rečeno, što se može dodati i slično.
Verovatno treba dodati i:
Osvrt na ekologiju
Da li će (zaista) biti nedostatka vode (i ratova za nju)?
Uticaj “globalnog zagrevanja” na pijaću vodu (kvantitet i kvalitet).
I tako još ponešto.

I za sada jedno Ende, pa ćemo se “družiti” još.

P.S.
*** Dodato je (dan) kasnije. Ovo sam hteo da ostavim kao iznenađenje, ali ajd' i da najavim (iako ova lista nije konačna); nekako ide taman između (hemijski) čiste vode i izvorske ... mada je povezano i sa tehnologijama vode ... (pa će biti ponovo pomenuto i tamo).