Pijenje čiste (prečišćene) vode (Drugi deo); Drinking of pure (purified) water part II

Sada (definitivno) manje „tehničkih detalja“ (u ovom delu teksta).

U veliku nauku bi otišli ako uzmemo u obzir stukturu vode, gde pobornici kažu da destilacija vraća „pravu“ prirodnu a ima naučnih radova gde se tvrdi suprotno (nijedni nisu posebno ubedljivi).

Ovo je sve vrlo diskutabilno jer je „prava“ („prirodna“) struktura vode nešto što nije do kraja istraženo, naročito „fiziološka“ struktura. Uostalom, voda stalno menja tu klastersku strukturu (velike strukture koje obuhvaju nekih 10^-6 mol vode, tj. 10¹⁷ molekula). Karakteristično za sve tečnosti a za vodu posebno.

Na kraju krajeva, u organizmu voda (sigurno) menja tu „makro“ stukturu pa je sve to nešto o čemu će se tek istraživati. Ne bih preterano na ovo obraćao pažnju.

Manjak minerala jeste nešto o čemu treba voditi računa i to nadoknaditi hranom. Doduše ovo nije samo karakteristika DV nego i prirodnih (izvorskih) voda koje su jako nisko mineralizovane (a sve popularnije).

„Ispiranje“ organizma DV je pomalo preterano, nije ni nemoguće ali treba mnogo vremena i velike količine unosa za tako nešto. U principu organizam se navikne na to pa se unosi nešto manja količina vode od uobičajene pa sve dođe na mesto.

O ovome će više reči biti u tekstovima o tvrdoći vode. Zanimljivo da nema ni mnogo (ozbiljnih) istraživanja ni posebnih preporuka u vezi sa tvrdoćom vode (ima ali daleko manje od očekivanog, ali posebna je tema). Moj lični stav je da tvrdoća vode treba (ipak) da bude 50 mg CaCO₃ (bar oko 3 dH°) za stalnu dugu upotrebu. Nemački stručnjaci su se ovim malo više bavili, sada pričam po sećanju (da ne listam literaturu) ali postoje neke preporuke da je 30 mg CaCO₃ tvrdoće (ukupne, Ca i Mg) neka granica za isključivu upotrebu, mada je kasnije to korigovano (i) na 20 mg CaCO₃ što je već jako blizu destilovanoj vodi (naravno, meke vode mogu sadržati druge soli, pa je priča šira i komplikovana).

Ovo znači da se u kombinaciji sa nekom vodom normalne tvrdoće DV može (itekako) koristiti čak i u dužem vremenskom periodu. Ipak da pomenem da je utvrđeno da jako meke vode (destilovana onda više) mogu da doprinesu (eventualnim) problemima sa kardiovaskularnim problemima ali o tome u posebnom tekstu (istraživanje je statistički bilo zasnovano ali ne baš strogo kontrolisano, naročito u smislu mnogo faktora koji su mogli dodatno da utiču).

Ono o čemu se mora voditi računa je da DV slabo gasi žeđ, da (praktično) nema ukus i da je blago kisela (pH obično oko 5 ako je sveža). Na ukus se treba navići, problem je i sa niskomineralizovanim vodama (o čemu ću na posebnom primeru dosta moći da kažem). Ovo je i normalno jer rastvorene soli (manje gasovi) daju vodi ukus. Slabije gašenje žeđi može biti problem ali je i to pitanje navike i individualne osetljivosti na to ... u svakom slučaju, može se (bar leti) dodati i neka druga voda.

Blaga kiselost ... e to neće oprostiti DV vodi a nije toliko bitno!

O ovome svakako poseban tekst (verovatno) ali samo najvažnije: DV voda nema visok puferski kapacitet pa zato i lako prelazi u kiselu (vodu, sredinu, rastvor) ali zato ta „kiselost“ neće mnogo da utiče na organizam. Uopšte je ovo pitanje (od strane laika) preterano istaknuto (alkalne vode), ima tu malo i istine ali ne u smislu u kom se priča, o tome (naravno) u posebnom teksu o alkalnim vodama (ne, nisu svemoguće, nisu eliksiri mladosti, ne sprečavaju kancerogena oboljenja*, a još manje leče, itd. i sl.).

*bar za sad nije dokazano. Ono na čemu se zasniva (za sada, verovatno i od sada) mit je nešto što nema ozbiljnu naučnu potporu. Organizam (čoveka) ima veliki puferski kapacitet i on se manjim delom zasniva na sastavu elektrolita, više na proteinima (i aminokiselinama). Aminokiseline imaju (zaista, ne treba biti veliki hemičar za to) veliki puferski kapacitet (da tako uprostim).

Alkalnost vode (čak i kad se unosi u većim količinama i dug vremenski period) nema poseban značaj za pH organizma (ionako je on u granicama od oko ±0,05 od prosečnih 7,40 (ne držite me za „svaku decimalu“ sada pričam „iz glave“, kad budem citirao literaturu (što manje ću, ipak ne pišem pregledni naučni rad), ona će biti tačnih podataka). O tome više u posebnom tekstu. Ovde iz razloga da ni kisele vode, naročito niskomineralizovane (popularne su takve bazne) takođe nemaju ni veći negativan značaj.

Čak iako se ne preporučuje pijenje vode sa pH manjim od 6,5 (po Eu direktivi 98/83/EC, o čemu (naravno) poseban tekst) za destilovanu (ili skoro takvu) nije od većeg značaja, jer će par desetih delova mg NaOH ili par mg „sode bikarbone“ od kisele prave neutralnu ili blago baznu*. Za puferske mogućnosti organizma ništa posebno.

* ako ćemo u „sitna crevca“ za porast pH destilovane vode za jedan (npr. od 7 do 8) potrebno je tek 40 mikrograma NaOH (10^-6 mol), ako je već malo zakišeljena (upijanjem CO₂ iz vazduha pre svega) onda svakako nešto više (npr. za porast od 5,5 na 6,5) ali je svakako mg (jedan ppm!) na litar NaOH dovoljan da preokrene od DV vode u blago baznu (a posle ide lako i do desetke!*).

*CO₂ „pruža otpor“ jer pravi „puferčić“ (jako ga je malo iz vazduha u vodi pa zato deminutiv), preko ravnoteže CO₂×H₂O („ugljena kiselina“, u starim knjigama H₂CO₃ što praktično ne postoji), HCO₃^- i CO₃^2- jona, a kad se „pufer“ potroši, pH skače (ma ripa) kao luda (pH vrendost pa je ženskog roda).
Btw (ovo je sve računica napamet, bukvalno, da bih je potpisao morao bih makar "olovku i papir" da uzmem (uz digitronče), mada se "velike brojke" preko eksponenata svode na jednocifrene brojeve ... no, opet - da naglasim da se ne uzima kao "zdravo za gotovo" (za osmotski pritisak sam koristio "pinkle" i "sokoćala").

LEPO SAM ODBRANIO PREČIŠĆENU VODU ... ZNAČI DA SAM „ZA“?

Pa ... nisam baš. Naveo sam samo da surova kritika pijenja vode nije previše zasnovana.

Btw. Ljudi (istorijski/evolucijski) nisu baš pili destilovanu vodu ali jesu vode koje su blizu tome (kišnica, kondenzovana voda i slično).

Ipak je pijenje takve vode povezano pre sa rizicima nego sa „pucanjem od zdravlja“. Ne vidim razlog (poseban) da je ovakva voda zdravija od niskomineralizovane (koja ispunjava sve zahteve) meke vode sa nekog izvora (ili iz bušotine). Čak ni od prosečne česmovače.

JEDNOSTAVNO – propisi za pijaću vodu su toliko detaljni, striktni i u praksi (više decenijski na milionima ljudi) dokazani, da bi dalje prečišćavanje bilo potrebno. Onde gde je kvalitet vode sumnjiv može biti od koristi (kao i u vanrednim situacijama) ali ne mnogo više od toga.

Pro & Cons. (Za i Protiv)

Pro (ZA): Voda sadrži manje teških metala ... i uopšte supstanci koje destilacija dobro uklanja.

Cons (protiv): međutim, sadrži i manje (korisnih) minerala, a može i povećati konc. nekih zagađivača, naročito organskih (sa visokim naponom pare), gde spadaju i pesticidi. RO voda je tu u prednosti ali i ona nije savršena, manji (pa i veći neutralni) molekuli mogu proći kroz membranu („kao nož kroz sir“), membrane fauling se teško kontroliše u kućnim uslovima (naročito za supstance koje ne utiču bitno na provodnost vode, inače je konduktometar uglavnom dovoljan).

Pro: sadrži manje mikroorganizama. Destilacija ih ubija (naročito viruse), a RO ih u velikoj meri uklanja (mada stare membrane mogu i da pogoršaju ovaj parametar a da to ne možemo lako detektovati, bez analize).

Cons: Da, ali nije bitno. Dobro, nema crvenih kolonija, ni onih dozvoljenih nepatogena, ali propisi su dovoljno dobri da problema neće imati 99,99% ljudi (i više), a i postavlja se pitanje da li je potpuna sterilnost nešto dobro ili ne (osim u izuzetnim slučajevima, ovde pričam o prosečnim).

Ajd' i da obrnemo (prvo mana, pa posle (eventualna) odbrana):

Cons: Ne sadrži minerale potrebne organizmu! (ovo jeste značajno)

Pro: može se (prilično) nadoknaditi hranom (suplementima) ali je pitanje čemu to (može biti skupo a svakako je naporno). Ovo je zaista veliki nedostatak korišćenja DV vode za piće.

Cons: Loš ukus i loše gasi žeđ.

Nema Pro, može se (donekle) navići ali ostaje kao nedostatak.

Cons: Brzo se ukiseli (nema puferski kapacitet, upije ugljen-dioksid ekspresno)

Pro: Da, ali nije mnogo bitno (vidi prethodnu diskusiju).

Cons: Skupa je! (jeste, makar u odnosu na česmovaču)

Pro: da, ali je jefinija od  flaširane vode! Treba vam nešto manje od kWh po litru što znači 5-6 rsd po litru (4-5 Euro cents). Destilator je ... par stotina € ($) ... može i nešto jeftinije ali za dobar svakako treba.

RO voda je još jeftinija ... skoro ceo red veličine (u kućnim uslovima manje; doduše novi sistemi za rekuperaciju energije (postoje i kod RO) su za destilaciju efikasniji pa se razlika drastično smanjuje).

RO uređaj (kućni) je sigurno par stotina evra, možda i nije mnogo skuplji ali svakako nije jeftiniji od destilatora. U principu, ne bih pravio razdor između RO i destilacije (ovde su oba „protiv“ obične vode, naročito dobre česmovače).

UF! (htedoh još ponešto da kažem ali dosta je i ovo, možda još ponešto dodam).

Potencijalna korist: izbegvate (doduše u većini vodovoda retke) neispravnosti vode (obično ispod 1% uzoraka), može biti i dobro za zdravlje (ali nije dokazano), u svakom slučaju je prilično prečišćena voda i nije (bar ne posebno) štetna. Možda je korisna u slučajevima kamen(c)a u bubrezima (iako voda čak ni tvrda za ovo nije „odgovorna“ već metabolizam, ipak kod ovih pojava svakako da je bolje piti meku vodu, a od prečićene nema bolje).

Već je navedeno da je odlično za vanredne situacije i nepravilnosti rada vodovoda (eventualnih i povremenih), izbegava se (koliko god te priče bile preterane) i štetnost plastičnih kontejnera (PET ambalaže) jer vodu ćete skladištiti u staklo ili pogodnu plastiku (o tome poseban tekst, naravno; doduše „jednog lepog dana“ kad dođe na red).

Može uštedeti novac u odnosu na dobre (makar i u plastici) izvorske vode (niskomineralizovane, sa cca. 50 do 100 mg CaCO₃ tvrdoće i oko 100 ppm ukupno rastvorene materije, koje su verovatno još i bolja varijanta „destilisane“ vode).

U krajnjem slučaju može se mešati (ili naizmenično piti) sa česmušom i/ili flaširanom vodom.

Završna reč:

Zapravo nisam pobornik pijenja (isključivo) destilisane (ili RO) vode (ili pretežno nje), ali sam kritikujući je zapravo (Tačku po tačku) prilično odbranio ovaj koncept (nije mi bila namera). Ovo znači da je moj stav „pretežno protiv“ manje zasnovan na činjenicama, a više na predrasudama (prethodno pročitanim, strahom od nepoznatog i sl.), pa sam pišući ovo ublažio na „umereno za“ (oprez za isključivo takvu vodu).

U svakom slučaju, konsultacija sa lekarom je preporučljiva, ako isključivo prelazite na ovakvu vodu, u početku bar, radite redovne analize krvi i urina ... lični savet je da to bude samo deo vode koju koristite (ako uopšte).

Nemojte ići na isključivo korišćenje ovakve vode zato što je moderno, osim čistoće (nesporne) vode, većina argumenata da je zdravija nije dokazana, postoje čak i pojedine studije za suprotno. Ne vidim poseban razlog za prelazak na ovu vrstu vode, osim ako Vam je vodovodska (česmuša) lošeg kvaliteta (kao alternativa, bar delimična za flaširanu vodu). Zdravstene razloge takođe ne mogu navesti i koliko znam ne postoji opravdanje u tom smislu. U svakom slučaju za to su lekari, medicinska nauka (fiziolozi naročito) bolji sagovornici, pa se svakako obratite njima, a napamet i po svaku cenu ne hrlite ka ovom konceptu. Mnogo je tu (raznih) interesa, a nezasnovane kritike česmuše su česte i rade se iz (raznih) direktnih interesa. U većini slučajeva česmuša ostaje nenadmašna ali se (odavno) povija pod napadima raznih lobija („pakeri“ i „brendaši“ su tu najjači, flaširana voda je biznis od više desetina (stotina?) milijardi dolara godišnje).

Da ne pišem poseban tekst, možda kasnije, napomena:

za sva tri koncepta ima mesta (vododovska voda, prečišćena, flaširana (izvorska pa i pripremljena (fabrički prečišćena sa dodatim mineralima)), ali upravo po tom redosledu (više o tome u pojedinačnim tekstovima, ako stignem do njih, zavisno od čitanosti i reakcija na blog) a sve je više obrnuto, i sva prilika da će biti potpuno naopak (redosled). Mislim da i u XXI veku (smanjenjem zagađenja i (bar) u sledećem) česmuša treba biti osnova pijaće vode uz dodatke prečišćene i flaširane. No detaljniji argumenti u posebnim tekstovima.